1. Вучић је мој син. „Он да има, он би нам дао“, прекорно знају да кажу саговорнику који им помене смањење пензија или неки непопуларан потез власти. „Довољно је мени и ово. Кад га видим како се само бори… а она пашчад га само нападају“, додала би класична представница ове групе. Нису чланови странке, немају корист од партија. Биће на биралишту пре отварања.
2. Фашистдетектор. Омиљена реч: пројекат. Место информисања: „Пешчаник“. Говор: формат А4, вертикално исписано — фашисти, фашисти, фашисти. Тако мисле о свима који не размишљају као они. Не слаже им се уз шешир, па зато не носе нож. Гласају за: сви су им превише меки, али заокруже Чеду Јовановића. Евентуално Ненада Чанка. Незнатна разлика са ципирипилендистом (види под 5).
3. Ловац на издајнике. „Па нећу ваљда да гласам за оног издајника“, прво је што каже. „Ти си луд, па читао сам да је… ма дај, па ти си кô они! Знам ваљда шта сам читô. Ево, Драгош Калајић је давно рекао…“, наставља убеђивање. Много воли препирку. „Чекај, иди погледај на интернету онај филм, сам ћеш доћи да ми признаш да сам био у праву…“, додаје уместо поздрава. Гласа десно. Некад и радикално десно. Генерално незадовољан понудом. Мора то чвршће.
4. Романтик. Деду му нису убили комунисти после рата. Прочитао и оно што није написано. Посматра изборе као грађанску дужност. Гаде му се све партије на политичкој сцени, али бира мање зло. Престао да одлази у Клуб књижевника. Џабе све оне прочитане књиге. Деда би га критиковао да је поживео још коју годину. Гласа: Демократску странку.
5. Ципирипилендиста. Негде у лето 1996. прочитао је како Слоба не ваља јер се свађа са светом. Од тада не мисли. Држи се прочитаног. Тако је и децу васпитао: слободно седите на ‘ладан бетон, али Европску заједницу никако не ваља иритирати. Волео би да попије пиће са Биљаном Србљановић. Прихватио би и заставу са Ципирипијем уместо грба са двоглавим орлом. Гласа партије настале од ДС-а. Веома сличан фашистдетектору.
6. Ђаво не спава. Гласа за власт. Увек. На свим нивоима. Најчешће радник — у пољу, фабрици, транспорту… Намученост му у ДНК. Поодавно схватио да се политика одродила од народа, па гледа неки ћар, али неупоредиво више од тога пази да се не сазна да је гласао за оне који нису на власти. Зато не ризикује. Не верује ни себи, а камоли комшијама или онима код гласачких кутија.
7. Домаћин. „Неће нико од њих да ми заради док ја не за„радим. Што би‘ ја гласô, нека гласају они мене“, каже и изађе напоље. „Наиван си, дечко. Придржи ми ову лопату“, констатује кад кренете за њим. „Дај ми ту лопату. Имаш тамо под тремом пиво, иди нам донеси. Пусти те пропалице“, лаконски добаци. Гласао Коштуницу 5. октобра. И пре и после тога не гласа.
8. Емотивни инвалид. Ноћ пре гласања гледа на интернету говоре Бориса Тадића, Чеде Јовановића, Драгана Ђиласа… И плаче. Тако је то кад те супружник разочара. Сутрадан следи освета. Оно некадашње: „Врати ми моје крпице“, замени за нажврљане „Чича Глише“ на гласачком листићу. Оде кући несрећан. Каје се, али би опет.
9. Вајферт. Не пиво, него хиљаду динара. Дневница је дневница. Па лепио плакате, седео код кутија, писао коментаре на интернету… Послодавац није важан. Ако обећа запослење, још боље. Тако и гласа. Сигурно запослење је сигуран глас, за остало може и да превари „послодавца“.
10. Активиста. Војна крила сваке странке, али самоформирана. Убијају за идеју. Срећа па не треба. Кад се разочара, пређе у другу странку. И исто би убио, сад за ту идеју. Никад неће бити бели листић. Све остало даје и прихвата у датом тренутку. Гласа за странку у којој је. Барем једном је био опозиција.
