Да ли је могуће победити ДАЕШ? Зашто Исламска држава има толико добровољаца из целог света? Ко су они који јој приступају? Фанатици, неостварени маргиналци који сањају о својих пет минута славе испред камера које снимају како одрубљују главу неком таоцу?
Многи верују да је исламски радикализам заправо нихилизам, који привлачи младе који не знају ништа о вери, као најснажнији контракултурни покрет данашњице.
Други у њој виде фанатике које је могуће уништити оружјем. Један од њих је и бивши шеф ЦИА, амерички генерал Дејвид Петреус (власник медијске групе у којој је и Н1), који је био на првој линији Бушовог „рата против терора“ у Ираку. У дебати са Вуком Јеремићем, која је у уторак одржана у Њујорку, бивши први обавештајац је изјавио да је могуће војно поразити Исламску државу као што је то био случај са Ал Каидом.
„Кључни фактор за неутрализовање Исламске државе је ново административно уређење Ирака, које би укључило суните у државне институције и у редовни политички живот“, каже Петреус, иако је управо његова влада избацила суните из власти, док је његова војска против њих водила бесловесни рат, убијајући цивиле и иживљавајући се над њиховим борцима у својим затворима.
Ал Каиду нису победили — она се трансформисала, а идеологија коју су ширили и начин борбе — асиметрични рат — добила је још снажније упориште код следбеника Исламске државе. За разлику од онога у шта хоће да нас убеди Петреус, амерички обавештајни извори указују да отпор ДАЕШ-а није сломљен, упркос свим бомбама које су на њих изручили. Војне акције против ове радикално исламистичке организације не само што нису успеле, већ су допринеле њеном ширењу.
Антиамериканизам је један од снажних покретача идеолога Исламске државе, чији шеф Ел Багдади је и сам провео неко време у злогласном америчком затвору. Али то није довољно да се објасне међународне размере овог феномена.
Скот Атран, истраживач који се бави феноменом радикализације, сматра да је у питању светска револуција.
У есеју „ДАЕШ је револуција“, овај француско-амерички антрополог износи смернице за разумевање привлачне снаге радикалног ислама за европску омладину — међу којом је све већи број малолетника и девојака — и објашњење зашто је тешко победити ДАЕШ.
Рат против овог покрета, упозорава, није обичан рат против тероризма. Реч је о идеологији која је попунила празан простор у свету без идеологија. Идеали којима су вођене присталице ДАЕШ-а снажнија су покретачка снага од плате, напредовања и казне у редовној војсци.
Револуционарни покрети након Другог светског рата, каже Атран, извојевали су победу упркос десет пута мањој снази у оружју и људству од државних снага које су им се супротстављале. Револуционарно исламистичко насиље се, према овој тези, не разликује од било ког револуционарног покрета у историји.
Пројекат ДАЕШ-а је привлачан јер обећава да промени свет и спаси га, показује истраживање спроведено у неколико земаља са следбеницима ове организације. Млади који одлазе да се боре у Сирији и Ираку то раде по слободном избору. Њихов мотив је борба за идеале, за свете вредности. У 19. веку то је било национално ослобођење, за њих је то калифат.
Не привлачи их повратак у средњи век, како се често описује пројекат који ДАЕШ нуди, већ потрага за смислом и слободом, која их ослобађа окова метеријалног света, који виде као порочан и неморалан. Живот стављају у службу моралне и духовне снаге као што је то био случај, рецимо, у Француској револуцији.
Атран прави поређење и са нацизмом. Немачки војник је веровао у оно за шта се бори — за циљ и за своје саборце. Цитира Џорџа Орвела у предговору Хитлеровом „Мајн кампфу“ из 1940. године: „Хитлер зна… да људска бића не желе само комфор, сигурност, краће радно време, хигијену… и, уопштено, оно што је здраворазумско; они такође, бар привремено, желе да се боре и саможртвују… Док социјализам, чак и капитализам много уздржаније, каже: ’Нудим вам угодност‘, Хитлер каже: ’Нудим вам борбу, опасност и смрт‘ и резултат је да му читава нација пада пред ноге“.
Ел Багдадијев позив следбеницима широм света да створе фронт који ће срушити овај и изградити нови свет привукао је највећу војску добровољаца коју је свет видео од краја Другог светског рата. Њихова спремност да се упусте у најстрашније облике насиља, иако су многи одрасли у мирнодопским западним друштвима, долази из жеље да управљају судбином и буду део бесконачног, неизрецивог и непознатог.
Инспирација за следбенике ДАЕШ-а, који врше најсмртоносније нападе, попут оних у Паризу, није толико Куран, већ циљ и слава и поштовање коју ће стећи у свом окружењу, сматра Атран.
„Можда има оних којима није пријатно опијање или успутни секс, или оних који су видели како њихове родитеље понижавају послодавци или влада, или су њихове сестре вређали због тога што носе мараму. Многи не иду тако далеко да се укључе у џихад, али неки то учине. Више од 80 одсто оних који се прикључе Исламској држави то чини преко директних контаката, углавном са пријатељима или породицом. Врло мали број приступи преко џамија или тако што их регрутују странци“, примећује овај антрополог.
Као заблуду одбацује још један актуелни мит, о „сукобу цивилизација“, сукобу западног и муслиманског света. Феномен радикалног исламизма види као мрачну страну глобализације — појединци који се радикализују да би пронашли идентитет у свету који је изравнан, у коме су вертикалне линије комуникације међу генерацијама замењене хоризонталним директним везама које се успостављају било где у свету. Зато друштвене мреже играју велику улогу.
Следбеници ДАЕШ-а о калифату размишљају као о муслиманској Европској унији, федерацији или некој врсти муслиманског Циона, раја на земљи.
