Косачов је ексклузивно за „Руски експрес“ и „Руску реч“ прокоментарисао предстојећу конференцију о „сузбијању све јаче проруске и антиевропске реторике у српској јавности“.
Kако се догодило да тако незнатан локални догађај изненада (и да ли баш изненада) добије тако моћну финансијску и медијску подршку? Може ли Русија нешто да понуди насупрот Рокфелеровим и Сорошевим фондовима у смислу меке моћи? Ако може, како да то учини и да ли Русија уопште треба да реагује на такве антируске активности?
„Према мом мишљењу, у наше доба није коректно судити о некој акцији по стварном броју учесника или по томе колико се за ту акцију заиста интересују људи у средини где се она организује. Људи у конкретном граду могу и да не знају да је код њих нешто организовано, а затим са чуђењем да сазнају из медија да се у њиховој близини догодило нешто ’грандиозно‘ и ’судбоносно‘“, рекао је Косачов.
„Ми живимо у доба када значај сваког догађаја одређују они који га приказују у јавности, као и начин на који га приказују. Управо због тога мало ко изван руско–украјинског контекста зна, рецимо, да је у Одеси спаљено неколико десетина људи, али зато буквално цела планета зна да су две девојке за скандал у храму добиле по две године затвора. То формира ставове. Ја бих рекао да није толико црн ђаво колико је црно његово рекламирање. И зато се новац, условно говорећи, не улаже у сале и дворане, него у камере. Према томе, уопште не чуди што су ти догађаји скромни и по именима учесника и по садржају, а иза њих стоје озбиљне структуре и велики новац. То значи да ће се тамо говорити ’оно што треба‘ и да ће се окупити само ’проверени кадрови‘“, истиче Косачов.
Он сматра да је најважније показати свету и дотичној земљи да у друштву постоји некакав „покрет“, да се одвијају одређени процеси који се обавезно морају подржати споља. Та шема је добро разрађена, и управо разноразни фондови, попут Сорошовог, играју у свему томе одлучујућу улогу, јер се формално не може рећи да се ради о некаквом мешању друге државе у унутрашња питања земље.
„Шта ми можемо да понудимо насупрот таквом приступу? Разуме се, можемо да водимо сопствени дијалог са друштвима других држава. При томе је потребно да и у нашем случају тај дијалог не води држава, и да га не воде амбасаде, него управо друштвене организације. Ми одлично знамо какав је однос народа Србије према Русији, имамо шта да кажемо и треба да говоримо. Треба сами да износимо наше гледиште, јер ће га у противном наши опоненти немилосрдно извитоперити. Ми имамо велику предност — можемо да пружимо очигледну фактографску информацију о ономе што се догађа у Доњецку, на Криму или у Сирији. И то је информација из прве руке, са лица места“, сматра Косачов.
Косачов наглашава да је потребно да постоје канали којима ће те истините информације стизати до друштва, и да постоји жеља самог друштва да чује истину. Оно прво је посао медија, а ово друго је већ област деловања политичких и друштвених снага: политичара, посланика, партија, невладиних организација, итд. Својевремено смо говорили о томе када смо разрађивали концепцију руске „меке моћи“.
„Чим наши утицајни опоненти крећу у борбу против ње, то значи да смо постигли известан успех. Како је писао руски песник Њекрасов: ’Он лови звуке одобравања, али не у милозвучним похвалама, већ у дивљачким крицима злобе‘. Ако су злобни они који треба да буду злобни, онда то значи да смо ми на правом путу“, закључује Косачов.
