Многи од тих коментара припадају ери Хладног рата. У то време, дешавања на Блиском истоку посматрана су у смислу — која од две суперсиле стиче утицај у одређеној земљи у том региону, написао је Пол Пилар у свом чланку за „Нешенел интерест“.
Током Хладног рата, политика на Блиском истоку била је базирана на томе колико ће Америка и Совјетски Савез имати уговора у домену безбедности и наоружања. Старе навике тешко нестају, а тренутни дискурс који се тиче руских акција у Сирији то потврђује, пише у чланку.
„На пример, Џејмс Џефри са Института Вашингтон, експлицитно смешта дискусију о Сирији у контекст такмичења САД—Совјетски Савез на Блиском истоку током Хладног рата, о том региону говори као о ’америчкој безбедносној зони‘, оплакује чињеницу да Русија ’изгледа да се креће ка победи у Сирији‘, пита да ли ’Путин може да се извуче са таквим акцијама у Сирији, где би следеће могао да делује‘, и оцењује да оно што се дешава у Сирији има ’потенцијално озбиљне последице за читав амерички глобални безбедносни систем‘“, пише аутор.
„Међутим, уместо да анализирају мотиве руског председника Владимира Путина за операције у Сирији, амерички аналитичари би требало да своју пажњу усмере на реалну ситуацију са којом се данас у Сирији сусрећу и Америка и Русија“, пише Пилар.
Тренутна ситуација у Сирији није игра без улога. Неки руски циљеви се косе са америчким, али неки други су неутрални у односу на циљеве САД, док су неки циљеви заједнички двема земљама.
Русија има „јак интерес“ да се сиријска криза разреши путем мировних преговора. Упркос успешним ваздушним нападима, Москва је схватила — сиријска армија неће моћи да поврати територије које је изгубила током рата и да порази исламистичке групе, наводи се у чланку.
Штавише, недавну препреку у проналажењу решења у преговорима поставила је сиријска опозиција. Она је одбијала да учествују у преговорима док јој се претходно не испуне захтеви, укључујући престанак ватре од стране сиријске армије. Према Пиларовим речима, инсистирање на таквим захтевима преговоре чини немогућим.
Коначно, интереси Русије у Сирији нису исти као интереси Башара ел Асада и његове владе. Ако Москва и Вашингтон могу да пронађу заједнички став о том питању, Русија би могла да прихвати Асадову оставку, пише у чланку.
„Ти интереси имају много више везе са сузбијањем конфликта него са обликовањем политичке будућности Дамаска. Тачно време Асадовог одласка са власти Сједињеним Државама није много важно. Много је значајније сузбијање ратних сукоба који су већ дали ДАЕШ-у огромну могућност за раст, па наставља са ширењем екстремизма, што ризикује дестабилизационе ефекте у околним деловима тог региона. То је циљ око којег би Москва и Вашингтон могли да нађу заједнички језик“, закључио је аутор.
