Многи кажу да је најлепши на свету. Пореде га са музејима и подземним дворцима, а због своје величанствености привлачи и огроман број туриста. Чак 44 станице Московског метроа имају статус културног наслеђа.
Специфичан је због своје грандиозности и лепоте и представља право ремек–дело људске креативности у градитељству. Један је од симбола Москве и Русије.
Прошле године московски метро је прославио јубилеј — 80 година рада.
Метро у бројкама
Од 15. маја 1935. године, када је отворена прва метро линија, московски метро превезао је 145 милијарди путника. Данас има 12 линија, чија дужина премашује 327 километара, а шири се и даље.
Према плановима градских власти, до 2020. године у Москви ће бити изграђено још 78 станица, а дужина подземне железнице биће повећана за више од 160 километара.
По интензивности кретања, поузданости и обиму превоза путника московски метро заузима прво место у свету.
Данас кроз ову подземну железницу дневно прође осам до девет милиона људи, што је више од броја људи које превезу метрои у Лондону и Њујорку заједно.
Дневни рекорд постигнут је 25. децембра 2014. године када је због обилног снега у Москви метро користило скоро 10 милиона путника — тачније 9.715.635.
У том подземном граду запослено је скоро 46.000 људи.
Најдужа линија московског метроа је Арбатско–Покровска и износи 45,1 километар, а најкраћа је Каховска линија — 3,3 километара.
Сваког дана московском подземном железницом прође око 10.500 возова.
Просечна брзина возова је 41,24 километара на сат.
Најдужи ескалатор (126 метара) налази се на метро станици Парк културе.
Током путовања метроом, путник у просеку пређе 14,43 километра.
Како је све почело?
Прва идеја за изградњу метроа у Москви појавила се још 1875. године, али није реализована. Прича је поново покренута 1902. године, али је „трамвајски лоби“ стопирао пројекат — у то време трамваји у Москви доносили су значајан приход у градску касу.
Међутим, након неколико година, идеја о изградњи метроа се поново јавила. Становништво престонице се увећавало и то је стварало проблеме у транспорту, али су почетак Првог светског рата, затим Октобарска револуција и касније економске потешкоће одлагали реализацију пројекта.
Коначно, у јуну 1931. године на пленуму Централног комитета Комунистичке партије одлучено је да се започне са изградњом. За главног организатора назначен је Лазар Каганович, Стаљинов човек од поверења, који се сматрао способним, али окрутним, због чега су га звали „челични Лазар“.
У пројектовању и уметничком уређењу ходника и перона учествовале су највеће архитекте и уметници ондашњег СССР-а: Шусев, Душкин, Корин, Лансере и Дејнека и захваљујући њиховим напорима и умећу настала су права ремек–дела која данас спадају у споменике архитектуре и грађевинарства под заштитом државе.
Прва линија Московског метроа, од станице Сокољники до Парка културе, отворена је 15. маја 1935. године. Била је дугачка 11,2 километара и имала је 13 станица, чији су зидови и стубови били прекривени мермером скинутим из уништеног Храма Христа Спаситеља…
Све до 1955. године московски метро је носио име Лазара Кагановича, а касније је преименован у В. И. Лењина Московске железнице.
Крајем тридесетих година прошлог века отворене су још две линије и неколико нових станица. Даљи пројекти изградње били су успорени и отежани због Другог светског рата, али се градило и у том периоду.
Служио као склониште и породилиште
У ратним годинама метро је служио као склониште. Каганович је 15. октобра 1941. године, када је немачка војска стигла близу Москве, лично наредио да се возови и опрема уклоне, а да се метро припреми за уништење, као стратешки важан објекат. На срећу, до вечери је наредба била повучена.
Затворен је само на један дан, следећег јутра, 16. октобра 1941. године, када је завладала паника после одлуке „О евакуацији престонице СССР–а“. То је једини дан током свог постојања да московски метро није радио.
У метроу су била склоништа, па чак и породилиште, у којем је током рата рођено 217 беба.
Разлог градње дубоког дела подземне железнице има везе са почетком Хладног рата. Било је планирано да те станице служе као склониште у случају нуклеарног напада. Тада је изграђена најдубља станица целог метроа — Парк победе (84 метра).
Стаљинова шољица кафе
У послератним годинама, московски метро се гранао, а тада је изграђена је и кружна линија („каљцеваја“), која има облик прстена и повезује све остале линије у дужини од 20 километара. Она је једина која не води ка центру града.
За изградњу кружне линије и данас постоји легенда, која каже да је идеја о тој линији дошла приликом представљања читавог плана о метроу Стаљину.
Након што су га архитекте упитали да ли је задовољан планом он је наводно на средину мапе ставио шољу кафе и изашао. На том месту је остала мрља од кафе у облику круга, а архитекте су то схватиле као знак од генија и прионули на изградњу кружне линије. Та прича се наравно може приписати Стаљиновом култу личности, али ипак кружна линија је на свим картама метроа обојена браон бојом.
Својевремено је такође била изложена теорија о томе да 12 станица кружне линије представљају 12 знакова зодијака и да је основа саме схеме метроа астролошка карта грофа Јакова Брјуса, којом се у своје време одушевљавао Стаљин.
Добра организација, лако сналажење
Свих 12 линија московског метроа имају три облика идентификације — према боји, броју и имену. Занимљиво је да мушки глас најављује станице које воде ка центру града, а женски ка станицама изван центра. Сви натписи на таблама исписани су руским писмом — ћирилицом, што можда ствара потешкоће странцима. Међутим, подземна железница у руској престоници је, упркос томе, веома добро организована и лака је за сналажење.
Требало би рећи и да метро ради од 5.30 ујутро, па све до један час иза поноћи, а за време великих гужви, у шпицу, возови иду у интервалима од око 90 секунди. Због тако фреквентног саобраћаја и не постоји службени ред вожње јер би он изгубио сваки смисао.
Музеј под земљом
Већ од самог почетка градње дало се наслутити да ће Московски метро бити другачији од метроа у другим светским метрополама. Архитекте су третирале московски метро као подземни „дворац за народ“.
За поплочавање око 800.000 квадратних метара зидова и подова из целе земље довожене су ретке врсте мермера и разноврсног камена.
Међу куриозитете метроа спадају и станице на којима се у мермеру могу видети узидани фосили праисторијских животиња и „провидна“ станица „Воробјове горе“, која се налази тачно изнад реке Москве и у којој су изложене копије експоната Дарвиновог музеја.
На плафону станице Мајаковска, која је изграђена 1938. године, може се видети мозаик са потпорним стубовима од црвеног мермера и челика направљени у соцреалистичком стилу. Та станица је ушла у анале светске архитектуре зато што се у њој налази 35 Дејнекових мозаика. У суштини они станицу чине једном од сала галерије „Третјаков“. Мозаици илуструју славне песме Владимира Мајаковског.
На једној од најпрометнијих станица — Комсомолска, изграђеној педесетих година прошлог века — могу се видети галерије мозаика са темама из руске историје. Она је најтипичнији израз стаљинског неокласицизма. Станица је обилато украшена мозаицима, на којима су приказане војсковође и лидери земље у разним епохама, од Александра Невског до Стаљина. Овог другог је после свргавања „култа личности“ заменио Лењин…
Готово да свака станица московског метроа има своја уметничка дела или барем неку занимљиву причу и легенду. Оно што свакако може задивити путнике јесте беспрекорна чистоћа поплочаних подова и величанствена лепота метро станица.
Народна веровања
Осим скулптура војника Црвене Армије израђених у бронзи, на метро станици Трг револуције, у центру града, може се видети и граничар са псом, којем су њушка и шапа потпуно избледеле од трљања.
За тог пса везано је веровање да ће оног ко му протрља њушку, пратити срећа чак и ако у ту магију не верује.
Кажу да ту скулптуру од 1938. године масовно посећују студенти, нарочито пред испите.
У близини те скулптуре је и радница на фарми живине са петлом, али она се не сме дирати, јер се верује да то доноси несрећу. Међутим, и петао се сија од трљања…
Тајне линије московског метроа
Постоји много гласина о постојању тајних линија московског метроа, урађених за потребе владе и војске, које су намењене за брзу и безбедну евакуацију лидера земље и војног врха у случају нуклеарног напада.
Према подацима медија, у Москви је изграђено 150 километара специјалне линије „Метро 2“. Наводно, тајни тунели и станице се налазе испод Кремља и Министарства одбране Русије, као и на још неколико важних локација у граду.
Једна од линија „Метроа 2“ води до Кунцева, где је за време Другог светског рата био изграђен подземни бункер за врховног команданта, а неке од њих воде до аеродрома Внуково и Домодедово. Према гласинама, једина линија води и до Стаљинове виле.
Никада није потврђено да заиста постоји „Метро 2“, али што се бункера тиче зна се да их је Стаљин имао неколико. Многи су затворени, али је онај у Измајлову (метро станица) преуређен у музеј „Стаљинов бункер“.
