„Сада је јасно да је та политика пропала. Као прво, косовско становништво не жели да ради у својој републици, него масовно бежи у ЕУ. Као друго, Косово је постала црна рупа, језгро криминала, који ЕУ није у стању да спречи“, изјавио је у интервјуу за Спутњик Модест Колеров, главни уредник медијске агенције „Регнум“, бивши шеф сектора за међурегионалне и културне везе у управи за послове председника РФ.
Колеров напомиње да се последњих неколико година у Европи мења однос према мултикултурализму, а сада и према мигрантима.
„Албанско становништво на Косову цивилизацијски је много ближе становништву оних делова бившег Османског царства, из којих у ЕУ сада стижу стотине хиљада избеглица. Сматрам да ће мигранти са Косова ускоро постати за ЕУ проблем налик мигрантима из Либије и Сирије“, рекао је Колеров.
Недавно је заменик шефа дипломатије у привременим косовским институцијама Петрит Селими изјавио да је тренутно 111 земаља признало Косово и да ће сваке године бити по неколико нових признања. Шта је ту битно, квантитет или квалитет, односно међународна улога земаља које су признале Косово? Или у питању је нешто друго?
— У историји има доста примера такозваних ’делимично признатих‘ држава. Рецимо, већ четрдесет година постоји Сахарска Арапска Демократска Република, коју признају 84 земље. Међутим, то није спречило Мароко да окупира део њене територије. Друго је питање што земље које су признале Косово у ствари нису признале независност те територије, него су признале да су лојалне САД. Није тајна да је Америка иницирала читав процес. Признавање Косова је својеврстан флешмоб. Већини земаља је свеједно шта треба да признају, независност Косова или, рецимо, да на Марсу постоји живот. Зато они неће сносити одговорност за ту одлуку и сматрају да је то цена добрих односа са Вашингтоном. Са друге стране, земље које би одмах осетиле последице такве одлуке, нису признале Косово. Рецимо, да је Румунија признала самосталност Косова, одмах би рекла збогом Трансилванији. А Шпанија би морала да укине саму себе, јер је де факто та земља конфедерација.
Мене, пре свега, са историјске и моралне тачке гледишта интересује судбина 200.000 протераних косовских Срба, које су жртвовали сви, укључујући и власти Србије. Изгледа да током прошле деценије Београд није био спреман да гледа унапред и зато није понудио кантонизацију Косова. На тај начин би Београд сачувао барем кантон са већинским српским становништвом. Међутим, тада се српским политичарима чинило да би такав захтев био сувише ситан. Убеђен сам да би концепт кантонизације био добра преговарачка платформа током дијалога у Бриселу. Али сада је прекасно говорити о томе.
Понекад се на интернету може наћи мишљење да Русија у ствари не ради довољно за решавање косовске кризе…
— Не знам ко у Србији дели тај став. Мислим да у Скупштини и у Влади таквих политичара нема. Можда, неки „стручњаци за све“ на пијаци или нато–лобисти, али то је њихов посао, јер они лобирају за НАТО. Никад нећу поверовати да Русији искрено замерају пасивност када је реч о косовском проблем.
Хоће ли се ситуација на Косову променити после евентуалног уласка те територије у ЕУ или НАТО. Косовски званичници стално истичу да је то за њих приоритет…
— Никог не занима шта косовски политичари мисле по том питању. Питање је да ли ће Албанији бити дозвољен пузајући аншлус, односно припајање Косова, као што је дозвољено Румунији у односу на Молдавију. Мислим да ће Вашингтон и Брисел одобрити такав потез, јер ЕУ не жели да сноси одговорност за Косово, уместо тога Европска Унија би могла да подржава Тирану разноврсним донацијама, али заузврат да тражи да она одговара за дешавања на Косову.
Косово ће још неко време остати де јуре делимично призната, али де факто призната држава, док ће Албанија кренути у процедуру припајања те територије. Међутим, то би могло да изазове противљење Грчке, јер је та земља, као и Црна Гора, следећи правац албанске експанзије. Све тек почиње.
