Још пре четири године Турска се припремала да постане један од највећих победника Арапског пролећа, а Вашингтон ју је користио као пример како би регион требало да изгледа. Међутим, убрзано након што су протести пропали, а рат у Сирији добио другачији геополитички замајац, све се променило.
„Турска се сусрела са катастрофом која превазилази њене могућности да изађе на крај са новонасталом ситуацијом“, каже за „Вашингтон пост“ професор међународних односа на Универзитету „Ипек“ Гохан Бацик.
Током неколико протеклих седмица Турска није успела да обезбеди безусловну подршку САД за борбу против сиријских Курда и на тај начин се нашла у потпуној изолацији изгубивши се у лавиринту сопствених проблема.
Према речима професора међународних односа са Универзитета „Кадир Хас“ Солија Озеле, Турска је до те мере покварила односе са свима да више никога не може да убеди да било шта учини.
„Постала је земља која више нема тежину. Блефира и не испуњава обећања. Није у стању да заштити најважније интересе и у конфликту је са свима, чак и са својим савезницима. За државу која је до недавно важила за регионалног лидера тренутно стање је убитачно“, каже Озела.
Ердоган упркос свему наставља да прети војном операцијом у Сирији, а нико га не подржава у томе, укључујући и грађане и војску. Штавише, није у стању да осигура ни подршку САД која се са своје стране плаши да на тај начин не испровоцира рат са Русијом, пише „Вашингтон пост“.
Као разлог, амерички лист наводи да је турски председник себе преценио на међународној арени, и није узео у обзир све факторе како би испланирао сопствену стратегију у Сирији.
„Ердоган није изашао на крај са ситуацијом због сопствене надмености. Био је превише сигуран у себе још 2010. године и то га је коштало главе. Тренутно је у проблемима којима није дорастао, а једино је он лично у стању да се из њих извуче“, цитира лист Хенрија Бејкера, стручњака за Турску из „Вилсон центра“ из Вашингтона.
Бацик, са друге стране, каже да све што се догађа у Сирији је, заправо, тест издржљивости Ердогана, а када је реч о самој Турској, „од овог тренутка њој се не пишу добри дани“.
