— Потписивање широког споразума Србије са НАТО-ом је пре повод да се сетимо додатног споразума о Руско-српском хуманитарном центру (РСХЦ), који има далеко више технички карактер, а чије се потписивање тако дуго одлаже из мени нејасних разлога. Како схватам, њега има у виду председник Томислав Николић. Центар у Нишу је доста скромна руско-српска хуманитарна организација. Поређења са НАТО-ом су овде, благо речено, на стакленим ногама.
Додатни споразум о РСХЦ условљен је основним Споразумом између влада Русије и Србије о формирању РСХЦ, од 25. априла 2012. године. У члану 20 основног споразума каже се да ће стране додатним документом дати Центру повластице, привилегије и имунитет неопходан за осигурање његовог рада. У овом тренутку, нацрт споразума је потпуно спреман. Свако слово је усаглашено. Не видим никакве озбиљне разлоге да он не буде потписан. Па и да буде потписан у оквиру посете Дмитрија Медведева Србији.
На који начин би хипотетичко потписивање таквог споразума утицало на рад Центра?
— Центар ради. Међу основним задацима које извршава навео бих три. Прво, то је пружање помоћи у ванредним ситуацијама, поплавама, пожарима, техногеним катастрофама. Пружање управо брзе, оперативне помоћи. Овде смо видели рад Центра у време пожара у Србији — руски авиони Бе-200 и хеликоптери, и када су Србији били послати спасиоци у најкраћем року за време страшних поплава 2014. године, и прошле године у оперативном организовању центра за мигранте у Прешеву, Кањижи и Шиду. Центар је у стању да на захтев српске стране оперативно активира снаге и средства моћних руских спасилачких служби. За Србију и Србе то је веома важно.
Друго, то је хуманитарна помоћ у испоруци ватрогасних возила, робота, опреме. Таква помоћ се редовно пружа, а покрива се из руског буџета. Прошле године пружана је у неколико етапа. Вредност сваке од тих испорука је неколико милиона евра. То је новац руских пореских обвезника у време нимало лако за Русију.
Треће, то је рад на припреми спасилаца, ватрогасаца и њихова обука. У Србији је тај правац обуке био сведен на минимум. Практично га није било. Центар врши преквалификацију у Нишу, шаље на двонедељне и месечне курсеве у Москву и Санкт Петербург. За годину и по обуку у Русији прошло је више од пет стотина српских стручњака.
Може се поменути и савремени систем централне управе у ванредним ситуацијама у земљи, формиран у Нишу. Систем захтева адаптацију и енергични развој. Постоје одговарајући планови.
Има ли сада препрека за његов рад? Имајући у виду да је његово постојање, како је рекао српски председник, „можда сметало неком у региону“?
— Не знам коме је то сметало. Центар пружа хуманитарну помоћ и суседним земљама у ванредним ситуацијама, што није лоше за углед Србије и Ниша.
Проблеми са функционисањем Центра везани су за то што, иако су 2012. године јасно предвиђене обавезе, додатни споразум неопходан за рад Центра није усвојен. Настао је правни вакуум.
Каo резултат на технику коју купује Русија, а која се шаље као хуманитарна помоћ, као и на активност Центра, у Србији се плаћају царинске и пореске дажбине. Сложићете се — чудна ситуација. Ви неком поклањате возило, а вас за то онај коме га поклањате још и опорезује у своју корист. Плаћаш за право да помажеш.
Друго, нису донете никакве одлуке у вези са имунитетом који је неопходан за нормално функционисање установе потребне пре свега самој Србији. Јавља се проблем са статусом и имунитетом руских стручњака који раде у Центру. Њих је, узгред, знатно мање међу службеницима РСХЦ. Сада их је — свега двоје.
Постоји и низ техничких проблема. Нема могућности за коришћење краткоталасне везе, без које је веома компликовано вршити спасилачке операције. Додатни споразум предвиђа правно регулисање тог питања. Све је доста стандардно.
Многи Срби би веома желели да се Центар у Нишу прошири и добије војну компоненту. Има ли таквих планова?
— Центар је потпуно транспарентна структура у ком, понављам, већину запослених чине — Срби. Врата Центра су буквално отворена. Стога је потпуна фантастика говорити о некаквој војној бази.
Војна и војно-техничка сарадња је потпуно друга сфера. Ево, недавни споразум са НАТО-ом је из те области. Такву сарадњу Србија има и са Русијом. Она се у последње време донекле проширила.
Да парафразирам великог пријатеља Русије Николу Пашића, рећи ћу да не треба везивати мали спасилачки чамац нашег РСХЦ за велики војни брод НАТО-а.
Молим Вас да прокоментаришете најновије изјаве о неутралности Србије.
— Последњих дана чули смо одлучне изјаве председника и премијера о привржености Србије политици неутралности. То су, по мом мишљењу, искрене изјаве. Неутралност је зајамчена српских законодавством.
Русија је доследно подржавала и подржаваће такву политику Београда. Уверен сам да неутралност одговара интересима Срба. И не само због историјских и емотивних разлога, премда је и њих више него довољно, али и на чисто прагматичном плану.
Основа сваке неутралности је баланс односа са овим или оним актерима међународног живота. Неучешће у дејствима једних против других. Данас је то умногоме баланс између Истока и Запада. Оштро нарушавање баланса претвара неутралност у празне речи.
Знате, национални интереси Срба се објективно гледано нипошто не поклапају увек са интересима ових или оних земаља, ових или оних блокова. Ако говоримо о низу земаља-суседа Србије које улазе у НАТО, ти интереси су каткад супротни. То је чињеница. Зашто да Срби служе нечијим интересима науштрб својих? Зашто да раде против Русије, с којима немају никаквих објективних несугласица? Зар зато да би некоме угодили? Али то је већ нешто што је за мене непојмљиво.
Шта можете да кажете о убиству српских дипломата у Либији као резултат америчког бомбардовања?
— Ужасна чињеница да су српске дипломате убијене у америчком бомбардовању Либије, по мом мишљењу, захтева темељну истрагу и извињење Беле куће, кажњавање криваца и потпуну материјалну одштету деци и породицама убијених.
Парадоксално је. Гледао сам недавне изјаве мог колеге господина Скота које се тичу, с једне стране, апстрактних ствари, а с друге — конкретних захтева да се до краја реши и да се казне кривци у старим случајевима са америчким грађанима браћом Битићи који су, између осталог, били припадници терористичке Ослободилачке војске Косова.
То је, каже, принципијелно питање за САД, чврста заштита интереса властитих грађана. И Београд то не схвата као непријатељско понашање САД.
Србија би, по мом мишљењу, могла да следи пример Американаца и исто тако истрајно и дипломатски стане у одбрану легитимних интереса својих грађана, што је иначе сасвим нормално по међународним нормама. Овде очигледно нису довољна објашњења Американаца везана за „колатералну штету“.
