Око изгорелих дасака иду грабљивци који припадају истим тим мигрантима: покушавају да нађу било шта од чега може да се живи. Плена готово да нема, јер је кућица од делова грађевинских материјала изгорела као шибица за неколико минута.
Они који су остали без крова над главом селе се према унутрашњости кампа.
„Раније нас је живело по двоје-троје, а сада у неколико кабина веома скучено живи и по петоро људи. Они имају децу, овде је хладно и пада киша, али нема се куд. Ми помажемо својим пријатељима, покушавамо да се држимо заједно“, прича избеглица из Авганистана.
Све се руши
Према речима Маје, волонтерке друштва „Оберж де мигрант“, локалне власти и полиција нису одржале обећање о томе како ће се рушити камп.
„Говорили су нам да ће све бити мирно и тихо, постепено, током три недеље уз преговоре и без насиља. Али је већ у понедељак постало јасно да се тихо и мирно неће десити. Рано изјутра дошли су представници префектуре и дошла је полиција. Они су одредили територију коју треба очистити, оградили је, почели да иду по баракама и говоре да становници имају тачно један сат. Након једног сата, њихове куће су рушиле машине, а оне који нису желели да излазе, извлачили су на силу“, каже волонтерка.
Првог дана чишћења територије трактори и булдожери сравнили су са земљом око 10 посто барака миграната. Следећег дана гусенице и багери рашчистили су отприлике исту површину.
Након првог налета технике мигранти су били збуњени, уплашени и увређени, а на примену силе од стране полиције одговарали су истом мером — бацали су каменице на чуваре реда. Полиција је одговорила сузавцем и пендрецима.
„Не схватам како је ово могуће. Да је полиција дошла и пристојно нас замолила, ми бисмо отишли без питања. Али овако, са пендрецима, сузавцем на жене и децу — то никуда не води. Људи у Француској су добри, али полицајци не. Зликовци. Али и њих можемо да схватимо — они једноставно испуњавају наредбе“, негодује један од становника кампа.
Са друге стране штитова
Полицајци одбијају да разговарају са новинарима. Међутим, њихово мишљење је овакво: само постојање кампа већ није нормално и зато не треба називати нормалним ни ствари које се у њему дешавају.
„Да ли је нормално то што се тамо дешава? Знате, ја мислим да је то што је тај камп ту код нас, само по себи ненормално. И све што се тамо дешава наравно да не може да се назове нормалним, али шта да се ради“, говори кроз маску један од припадника снага реда.
„Ми не сматрамо да држање људи у опасној ситуацији одговара нашим хуманитарним идеалима… За нас, хуманитарни идеал значи да се предложи људима који су већ много страдали, могућност пресељења у заклон, обезбеђење социјалне помоћи и приступ француском језику“, закључује министар унутрашњих послова Француске Бернар Казнев.
Затишје после буре
Контејнери на спрат ограђени су високом оградом, а на улазу су постављени катанци и стража. На ову територију није лако ући.
„Ово је центар привременог смештаја за мигранте. Овде они могу да живе у задовољавајућим условима, на топлом, са тушем и собама за одмор. Затим људи прелазе у друге центре у целој земљи“, говори Гијом. Сада је овде заузето 1.300 од 1.500 места, сваки дан долазе нови станари, а понеко од старих наставља даље, да поново почне да ствара живот.
Контејнери су постављени на бетонским плочама. Сваки има свој број. Негде је стамбена зона, а негде место за заједничко провођење слободног времена. Постоје сале за породице са децом — малени житељи кампа могу да се играју и цртају, а за одрасле постоји музичка соба и сала са стоним играма.
„Двогодишњи Адил и ја дошли смо из Авганистана. Овде је много боље, свиђа ми се Француска, али нећемо остати овде. Његов отац и родбина су нам у Енглеској. Ми такође желимо да стигнемо тамо“, испричала је на енглеском посетитељка дечје собе. Поред њених ногу је куштрави дечак крупних очију Адил, који се игра са малом плавом писаћом машином. Уопште се не осећа да мајци и сину нешто недостаје: имају одећу, играчке, топле оброке и наду. А осим оца, чини се да у Великој Британији дечкића нико други не очекује.
Подиже се плави пожар
Атмосфера узнемирености достигла је високи ниво још пре поноћи, с времена на време на територији кампа палиле су се ватре, једна за другим гореле су бараке миграната. Облаци густог црног дима подизали су се над кампом, а његови становници поново су почињали да трче са кофама.
Неколико пута на улаз у „Џунглу“ долазиле су машине полицијских специјалних снага: испрва су постављали кордон око запаљених барака, да би ватрогасцима обезбедили нормалне услове за рад. Када су ватрогасна возила престала да пристижу у камп, специјалне снаге наставиле су да спроводе рације по насељу, али нису предузимале никакве мере.
Ако се не узме у обзир инцидент са пожарима, све у свему је ноћ у кампу прошла прилично тихо. Уосталом, тихе ноћи за „Џунглу“ ће сада постати изузеци. Неће се становници кампа тако лако предати, иако их више ништа не држи у Калеу.
