С њим смо разговарали и о томе зашто први утисак о људима стичемо за само десет секунди и колико ће интернет-комуникација емотиконима утицати на невербалну.
Покушавајући да се представе у што бољем светлу, јер први утисак о човеку стичемо за мање од десет секунди, пре него што проговори, политичари раде на побољшању своје вербалне комуникације, каже Жарко Требјешанин.
„Кенеди је добио изборе јер је био надмоћан у невербалној комуникацији, остављао је утисак спонтаног човека својим гестовима и мимиком. Политичари желе моћ и зато желе да оставе утисак да су доминантни. Готово увек имају право држање, уздигнуту главу, скоро војничко држање. То некоме стоји, а некоме апсолутно не. Кандидати на америчким изборима се непрекидно смеју, али то често има контраефекат, не само да посумњате да је тај осмех лажан, већ имате утисак да он жели да вас обмане“, каже Требјешанин.
Тим португалских, британских и италијанских неуролога проучавајући ход председника Русије Владимира Путина дошао је до закључка да је његова невербална комуникација повезана са његовом КГБ-овском прошлошћу. Приметили су да му је лева рука увек опуштена уз тело, а десна укочена, како би, објашњавају, могао брзо да извуче пиштољ, као револвераши на Дивљем западу.
„Путин има достојанствен ход који приличи некоме ко је председник једне велике државе. Његови наступи делују моћно, видите врата која се сама отварају, он пролази, никога нема у близини, тако се показује његова доминантност и важност. Међутим, ни научници нису имуни на политику и идеологију, велико је питање шта би закључили да не знају да је то председник Русије. Ту се врло често учитава и нешто чега нема, људи пусте машти на вољу“, истиче Требјешанин.
Политичари из истих партија често личе једни на друге, имитирају невербалну комуникацију. Међутим, Требјешанин објашњава да те имитације, које су најчешће свесне, могу да буду и несвесне. Он подсећа на глумце који имитирају све политичаре, али и људе који се потпуно идентификују са вођом.
„У великим странкама имате великог вођу на врху пирамиде и његове клонове, послушнике који се труде да говором и невербално што више личе на њега. Али ту имамо две појаве, опонашање, свесно имитирање и ситуацију када се неко заиста с њим идентификује. Сећам се посланика са Косова који је толико личио на Милошевића да је изазивао смех, деловало је као да га имитира“, присећа се овај психолог.
После Слободана Милошевића највише копија на нашој политичкој сцени имао је Зоран Ђинђић, а поједини и даље покушавају да бирачима пошаљу поруку испрекиданим погледима, који су му били својствени.
„Не верујем да је Чедомир Јовановић намерно имитирао Ђинђића, вероватно се идентификовао са оним који га је увео у политику и довео на место потпредседника владе. Из жеље да буде као Ђинђић, он често користи његов начин говора и покрете очима“, оцењује Требјешанин.
„Ћутање је симбол који има много значења, може да шаље потпуно супротне поруке. Постоји напето ћутање, али и оно у коме уживамо с неким, ако осећамо исто што и он. Ако смо блиски, оно може бити и израз љубави. Ћутање је изузетно слојевито и изражајно, оно може бити и израз страха, мржње“, каже Требјешанин за „Спутњик интервју“. Он истиче да је најстарији и најупечатљивији начин невербалне комуникације — додир, јер и после милиона година еволуције, бригу, емпатију и љубав најбоље изражавамо додиром, када некога потапшемо по рамену или загрлимо, шаљемо му најјаснију поруку, као и ћутањем, каже Требјешанин.
Невербални говор може да доведе и до неспоразума, јер се разликује од културе до културе, оно што је нама нормално или пожељно у неким земљама је некултурно и непожељно. Култура знатно утиче на невербални говор.
„Народи из северних крајева имају потребу да се одмакну од саговорника, а Срби три пута љубе и оне које су тек упознали. Имате културе у којима се додир избегава, то су северњачке културе, Велика Британија, док на Медитерану, у Грчкој или Италији има јако много додиривања, као и у блискоисточним културама. Када неко дође у туђу земљу, његов невербални говор може да изазове неразумевање. Он је јако важан, као што учимо страни језик, морамо да научимо какво је значење појединих невербалних знакова у другим културама“, поручује Требјешанин.
Он закључује да невербална комуникација у годинама развоја модерне технологије неће престати. У интернет-комуникацији све више користимо емотиконе, сличице које одражавају нашу емоцију. И то је невербална комуникација.
