Мало буке на протестима против „окупаторске ЕУ“ и „НАТО фашиста“ у последњих неколико дана било је довољно да се српска јавност заинтересује за веома младу (у сваком смислу) политичку снагу, архаичног имена — Савез комуниста Југославије (СКОЈ).
Први секретар СКОЈ-а, подмлатка Нове комунистичке партије Југославије (НКПЈ), Александар Ђенић каже да инциденти на трибинама ЦИРСД-а, ЦЕАС-а и на Факултету политичких наука нису део предизборног маркетинга, већ да су скојевци само желели да поруче да је Србија окупирана, као и да постоје они који се не мире са окупацијом.
„Ми смо деца капитализма, а СКОЈ је настао као реакција на данашњи капиталистички систем“, каже Ђенић за Спутњик.
„Неко ко је рођен у капитализму има разлога да буде против система у коме живи. Ми смо бунтовници с разлогом, и једина нам је перспектива да се боримо за бољу будућност“, додаје он.
Први секретар СКОЈ-а сматра да је 95 одсто младих у данашњој Србији незадовољно околностима у држави, али да на погрешан начин каналише то незадовољство. Кад је реч о политичком деловању, „мејнстрим“ политичке партије младима нуде „шарене лаже“, а млади им у кампањама служе само као украс.
На питање како се неко ко је рођен деценију после Титове смрти обрео у комунистичкој партији, Ђенић одговара да му је деда био учесник рата и да долази из левичарске породице. Кум му је муслиман, а најбољи очев пријатељ је Хрват.
„Моји родитељи су у време социјализма били запослени. Мој деда је као радник успео да у социјализму заради стан, а отац је као машински инжењер већ 16 година без посла. У дедином стану живе три генерације моје породице. Мајка ми ради, отац је незапослен, и уз то неко породично незадовољство формирао сам се као личност“, каже Ђенић.
На његове политичке ставове је, каже, утицало и то што му је од детињства била доступна озбиљна литература из политичке економије и филозофије. У раној младости је слушао панк, али је убрзо схватио да сваку субкултуру врло брзо апсорбује систем и претвара је у „вентил“ за незадовољне.
Ђенић је апсолвент антропологије на Филозофском факултету у Београду, остало му је само да одбрани дипломски испит. Један је од бољих студената, са просеком 8,50. Жеља му је да после дипломског упише мастер и остане у академској заједници, али не верује да ће и успети.
„Познато је да и у академској заједници владају непотизам, познанства и новац. Битније је чији си него шта и како радиш“, објашњава он.
Један од разлога зашто још увек није дипломирао је и то што седам месеци годишње проводи у селу у Западној Србији, где се заједно са оцем бави узгојем малина. Његова породица је викендицу изградила током социјализма, а данас су принуђени да се баве тешким физичким пословима да би преживели од првог до првог. Међутим, иако је малина најважнији српски пољопривредни бренд, Ђенић каже да произвођачи једва преживљавају.
Кад је реч о организацији на чијем је челу, каже да и данашњи, као и предратни СКОЈ, има седам секретара. Број секретара нема везе са историјском аналогијом са славним претходницима, већ са организационом структуром партије. СКОЈ окупља младе од 16 до 30 година, а и осталих шест секретара има сличну животну причу.
Осим Ђенића, секретари СКОЈ-а су и Немања Потребић, дипломирани географ који повремено, на одређено, предаје по основним школама, Владимир Давидовић, незапослени историчар који живи од препродаје књига, Марко Шовић и Немања Недовић, студенти филозофије из Новог Сада, Богдан Нинковић, студент Више политехничке школе из Београда и Јован Живановић, студент Правног факултета у Београду.
