У прва два месеца прошле године, показују подаци УНХЦР-а, из Турске је, преко Егејског мора, у Грчку стигло 4.567 миграната из Сирије, Ирака, Авганистана… Током истог периода ове године, упркос лошем времену и опасном мору, овај број износио је чак 123.395. Већ у прва три дана марта ове године (у Грчку је приспело 5.340 особа) готово да је достигнут број за читав прошлогодишњи март (7.874).
У Турској се налази још 2,715 милиона регистрованих избеглица, и то само оних из Сирије, којима треба додати и споменуте Ирачана, Авганистанце и све остале који овде нису урачунати. И који се спремају да крену ка Европи, као што је више од милион пре њих већ учинило.
Под неочекиваним избегличким теретом, Европа — то јест Европска унија — почиње да попушта. На месту отворених шенгенских граница поново се уводе граничне контроле, подижу жичане ограде и зидови, а европски званичници упозоравају да Европска унија, ако жели да избегне хаотични распад, за проналазак решења има времена до пролећа, које је све ближе…
Мигрантска криза, њени узроци и могуће последице, били су тема „Спутњик интервјуа“, чији су гости били др Јован Ћирић, директор Института за упоредно право, и др Слободан Јанковић са Института за међународну политику и привреду.
За Јована Ћирића, мигрантска криза је „један судбински, историјски догађај сличан ономе што се догађало током Велике сеобе народа…
„Чини ми се да свет данас плаћа данак некој врсти неодрживог развоја. Не можете имати свет у коме ће један његов део бити изузетно добро развијен, и очекивати да ће он бити потпуно заштићен од људи из мање развијених крајева. Ако је економска неуједначеност у свету оволика као што је данас, са тенденцијом даљег раслојавања, наравно да ће сиромашан свет сам похрлити тамо где је боље. Мислим да су се ствари отеле контроли“, објашњава Ћирић.
„Ова криза је очигледно подстакнута, она није спонтана него је планирана“, сматра, с друге стране, Слободан Јанковић.
„Још 2009. године, на једном семинару у хотелу ’Палас‘ који су организовале Међународна конференција рада, Међународна конференција за миграције и швајцарска амбасада у Србији, основна порука страних предавача била је да Србија има велики проблем са фертилитетом, да имамо веома старо становништво, а једини начин да то решимо јесте да се овде населе људи из Авганистана, Ирана и Ирака. На све наше опаске да треба подстаћи политику рађања, речено нам је да је управо ово једино решење. И то нам је рекло више предавача“.
Такође, наводи Јанковић, „у овој кризи видимо значајну улогу Џорџа Сороша. Он је још 2013. у Грчкој — а 2013. је година у којој је рекордно мало миграната ишло преко Грчке, свега 17.000 за целу годину — основао организацију Солидарност сада, која ће да се бави, на првом месту, избеглицама… Зашто, када немате мигрантску кризу у Грчкој, ви оснивате центар који ће се тиме бавити? А касније та иста особа, и организације с њиме повезане, позивају Европску унију да годишње прими милион миграната“.
Који би био циљ оваквог друштвеног инжењеринга, ако је инжењеринг оволиких размера уопште замислив? Говорећи о мигрантској кризи као прилици за Европску унију, Дејмон Вилсон из утицајног Атлантског савета из Вашингтона навео је недавно да долазак миграната представља прилику да се изгради један нови, европски национални идентитет уместо садашњих, појединачних, који ометају стварање европске супердржаве у којој су суверенитети националних држава укинути.
„Корене ове идеје о промени идентитета европских народа“, наводи Јанковић: „многи су пронашли у писању једног од духовних отаца Европске уније, аустријског грофа Рихарда фон Куденхов-Калергија — једног од оснивача покрета Паневропа, он је предложио Бетовенову ’Оду радости‘ за химну будуће европске федералне државе, Ангела Меркел је добитник награде која носи његово име… — који у књизи ’Практични идеализам‘ говори о потреби насељавања Европе, како је он написао, негроидним афричким становништвом, које би се помешало са Европљанима и добила би се нека врста новог становништва које не би имало свест о свом пореклу, не би имало свој историјски идентитет, и самим тим би било подложно манипулацији од стране нове елите“.
Режиран или не, тек, мигрантски талас је у Европу већ довео више од милион људи другачије вере и културе, и очекује се да ће их тек стићи макар још толико. Ангела Меркел, немачка канцеларка, још 2009. године је рекла да је мултикултурализам мртав, да интеграције нема. Какве ће последице у Европи изазвати текућа криза?
„Последице могу бити вишеструке и веома непријатне“, каже др Ћирић.
„Људи који долазе биће спремни да прихвате сваку врсту посла за сваку врсту накнаде, гарантоване минималне дневнице нужно ће се спустити, већ по закону понуде и потражње, и то ће наравно изазвати незадовољство домаћег становништва. Долазиће до мањих или већих конфликата. Притом, и они који долазе имају своје фрустрације, изазване вековним колонијализмом и незадовољством колонијалним центрима у Европи, што ће доводити, с једне стране, до терористичких атака, а са друге стране до гетоизације у многим европским градовима, као што је већ сада, кажу, случај у Марсељу у Француској, где постоје делови града у које аутохтоно, хришћанско становништво не може да уђе. У ситуацији економске кризе, те фрустрације и антагонизми само ће се повећавати, и то ће доводити до значајних социјалних проблема“.
Може ли Европска унија да учини нешто што би спречило овакав развој догађаја? Може ли да убеди Турску да заустави избеглице на својој територији?
Слободан Јанковић: „Европска унија се доживљава као политички и економски џин, али се у пракси показало да није тако. Треба подсетити да је ЕУ у више наврата током прошле године доносила одлуке о квотама за прерасподелу 160.000 миграната из Италије, Грчке и Мађарске. До дана данашњег, свега неколико стотина тих миграната је заиста и распоређено… ЕУ је Турској прошле јесени обећала три милијарде евра, али још није у стању да скупи тај новац. Она заиста није способна ни за шта, осим на Балкану…“
Јован Ћирић: „Мислим да нам следи крах шенгенског система отворених граница. Европска унија није тако велика сила за какву се издавала, што се из ове ситуације и види. Али, објективно, мало шта и може да се уради када сте суочени с толиком масом голоруког народа; можете да пуцате на њих, или да их пустите. Могу они чак и да убеде Ердогана, или да га промене, али у питању је једна огромна река људи која иде, и коју је тешко зауставити без примене силе, а то тешко да можемо и да замислимо. Тако да сматрам да ће ова криза изменити идентитет Европе, у верском и пре свега културном смислу“.
