Смештено на југу Херцеговине, испод планине Леотар око бисерно чисте Требишнице, понорнице која је одлучила да баш на овом месту покаже пуноћу своје модрозелене боје, удаљено је 27 километара од Дубровника, а 38 од Херцег Новог, што је још један адут туристичког развоја. Један од највећих су и ниске цене, каже за Спутњик градоначелник Требиња Славко Вучуревић.
„Све је много повољније него на Дубровачкој ривијери и Црногорском приморју. Овде је знатно нижи порез, ПДВ, да не помињемо диспаритет у ценама животних намирница и свега што прати туристичку понуду. То се годинама потврђује, а у последњих неколико година раст ноћења је чак 20 одсто. Капацитети хотела и апартмана попуњени су од 1. априла до краја октобра“, каже Вучуревић.
Туризам је поред енергетике — у близини града су термоелектрана и хидроелектрана које струјом напајају највећи део Српске, најважнији правац развоја града. Не треба занемарити ни пољопривреду: ради се на укрупњавању поседа, како би шкрта, али плодна земља, била максимално искоришћена, каже градоначелник.
„Били бисмо срећнији када би се више новца из енергетског сектора из републичког буџета враћало у Требиње, а док до тога не дође, радимо на развоју пољопривреде. Вино и храну смо после рата открили као своју шансу. Имамо највеће виногорје у овом делу Херцеговине, врхунска вина. Вранац ’Вукоје‘ доспео је на 27. место светске листе црвених вина, потврђен је његов квалитет, али и улагања у ову грану привреде“, каже Вучуревић.
Туристички биро града један је од ретких у овом делу света који има витрину са винима. Ради боље промоције града, туристичка организација удружила се са винарима, па је Требиње почело да се представља на сајму туризма у Београду. Следило је упознавање земаља региона са лепотама града, а Требиње је и први град из БиХ који се представио на сајму туризма у Лондону. После Берлина, стигли смо и до Јапана, каже за Спутњик помоћник директора Туристичке организације Татјана Булајић.
„Највише је гостију из Србије, али сада имамо посете Британаца, фантастичну сарадњу са прекограничним општинама Црне Горе. Иако само једна агенција из Дубровника има Требиње у званичној понуди, многе доводе госте. Од двадесет винарија, осам је отворило своје подруме за туристе који цене добро вино и долазе на дегустације. Циљ нам је да преноће код нас, а затим да посећују Црну Гору и градове под заштитом Унеска — Дубровник и Мостар“, каже Булајићева.
Она додаје да је, поред вина, храна важан део туристичке понуде. Туристима су врата отворили етно-ресторани, такозване херцеговачке куће, којима су на јеловнику аутентични производи тог краја — сир из мјеха, пршута, јагњетина, а као сувенир из Требиња можете да понесете и део народне ношње. Културно и верско наслеђе ипак је на првом месту, каже Булајићева.
„Имамо сјајну сарадњу са епархијом, Херцеговачка Грачаница, црква на највишем брду града у којој је сахрањен најпознатији Требињац Јован Дучић, постала је нови симбол града. Имамо велике планове за обнову старог града, вратићемо му калдрму и занатске радње које су се ту налазиле до осамдесетих. Обновили смо зидине и музеј града у импозантној згради аустроугарске касарне“, каже Булајићева.
На подручју Требиња је чак 15 православних храмова, а манастири су незаобилазно место туриста. Дужи, Добрићево, Петро Павлов манастир, а најпосећенији је Тврдош, чији монаси такође производе надалеко чувени вранац.
Град проширује смештајне капацитете, у центру се граде два хотела капиталом Срба који живе у иностранству. Велика србијанска компанија, која и у Требињу производи слаткише, гради велики комплекс и аква-парк, у току су преговори са два инвеститора из Русије, а сарадња са том земљом остварена је и кроз пресељење Руског културног центра из Будве у Требиње.
Најстарији становници Требиња били су Илири, затим долазе Грци, Римљани, Словени. Било је под влашћу Немањића све до краја династије и турске окупације, а српска војска ослободила је град од Аустроугарске 1918. године. Трагови разних култура видљиви су на сваком кораку.
Као сваки медитерански град, Требиње живи у баштама ресторана и хотела, међу палмама и чемпресима, а најстарија башта испод 16 платана први је симбол града, више пута овековечен и у српској кинематографији. Ипак, поред свега наведеног, највећи адут овог града су људи, њихова предусретљивост и топлина.