Михаил Погребински је украјински политиколог чији ставови о могућим решењима украјинске кризе нису популарни у тој земљи. Украјинске власти називају га „проруским Украјинцем“, чак га оптужују и за издају украјинских националних интереса. У Београд је дошао како би учествовао на конференцији „Решавање кризе у Украјини — остваривост спровођења споразума из Минска“ који је организовао београдски Центар за истраживање миграција.
„Украјина се састоји из украјинске Украјине и руске Украјине. Ја браним интересе руске Украјине, не Русије. Нисам за то да Донбас не треба да припада Украјини. Донбас треба да остане у Украјини, као вредан део наше земље. Обично тако одговарам људима када ми кажу да сам Путинов шпијун“, објашњава Погребински.
Има ли политичке воље за спровођење споразума из Минска?
Одговор на то питање је једноставан — не постоји. Минск 2 је, заправо, циљ коме треба тежити. Међутим, наша држава, а када то кажем мислим на нашег председника Порошенка, не одлучује се на такав корак јер осећа превише јак притисак Запада. Многи сматрају да је аутономија Донбаса „тројански коњ“ уз помоћ кога ће се Русија увући у Украјину и неће је пустити да се приближи Европи и НАТО-у. Међутим, губитак је привлачна цена како би се земља хомогенизовала и тако ушла у Европску унију и НАТО. Тако је било и пре петнаест година. Сви знамо да НАТО никада неће прихватити Украјину, са Донбасом или без њега.
Како направити напредак у решавању украјинске кризе?
Прво, нужно је прекинути блокаду, да се обнове социјалне и економске везе. Друго, треба прекинути са језиком мржње на обе стране. Тек након тога можемо говорити о променама минских споразума. Требало би сачинити одређене правне акте, наравно ако се Украјина сложи са минским споразумима, и то правне акте који би сачували целовитост Украјине. Конфедерализација може само да доведе до распада Украјине, и зато су нам потребне одређене гаранције пре него што се нешто предузме.
Како гледате на санкције које је Запад увео Русији?
Санкције имају двоструки резултат. Прво, оне су дале стимуланс развоју производње које без санкција не би било, особито у пољопривреди. Негативан аспект санкција, у економском смислу, огледа се у томе што руске компаније не могу да позајмљују јефтин новац код европских банака. У политичком смислу, главни губитак је што Запад и Русија још увек нису дошли до компромиса. Ко год је учио историју зна да Русија не пристаје на политичке уступке. То сам и написао у једном чланку.
Како видите улогу ЕУ у украјинској кризи?
Европа је испрва провоцирала кризу. Подржала је незаконито преузимање власти. У другој фази, њена улога је била позитивнија, када је немачка канцеларка Ангела Меркел помогла у постизању Минског споразума, али то није била континуирана помоћ. Европа је помогла Порошенку да дође на власт и потписала је споразум о придруживању са Украјином, међутим, они не критикују Украјину. У споразуму јасно стоји да је Украјина демократска земља, а тамо се ради све супротно демократији.
