Председник Србије Томислав Николић примиће данас у Москви награду Међународног фонда јединства православних народа. Савезни Фонд јединства православних народа служи ономе чему би у ствари требало да служе чак и државе, а не само фондови или фондације, каже за Спутњик Николић, који ће у Москви, између осталог, разговарати са руским патријархом.
— Та награда је за мене изненађење, али је плод свега што сам до сада радио, сврставам се уз људе из Србије који су доста допринели јединству у православљу, уз покојног патријарха Павла, Емира Кустурицу, и драго ми је да сам у том друштву које је раније добило награду. Ове године сам у друштву председника Думе и бугарског патријарха. Осећам се посебно почаствованим, а чини ми се да је то награда за српски народ који је сав у љубави према православљу, према православним државама, православним народима, посебно руском. И који то не крије никада. То је као некаква круна онога што сам радио на успостављању веза између православних земаља, посебно Русије и бивше Југославије, па Русије и Србије.
Јединство хришћана је данас веома потребно јер су хришћани, неки мање, неки више — угрожени. Очигледно је да ми морамо да сарађујемо много више, много интензивније да не дође до ситуације да у подрумима поново исповедамо хришћанство. То би требало институционално да се организује.
Рекли сте да можемо да дођемо у ситуацију да се хришћанство поново проповеда у катакомбама, срешћете се са руским патријархом који је, претпостављам управо из тих разлога, прекинуо хиљадугодишње ћутање и срео се са римским папом. Да ли тај састанак видите као коначан почетак помирења или је то добар знак, али далеко од онога што би можда требало да се догоди?
— Ја не могу да утичем на то како ће односи у хришћанству даље да се развијају пошто ја не проповедам веру, већ само живим у њој, али бавим се послом који у неку руку, на неки начин, зависи од тога какви су односи у хришћанству. Не знам да ли су морали толико да се раздвоје, да поделе народ, да хришћанство мора да трпи ударе хиљаду година, чега нема у другим религијама, или су то могли раније да превазиђу — не знам, али тренутно посматрам ствари овако, веома субјективно, као председник Србије која зависи од става Ватикана кад је реч о такозваној независности Косова и Метохије. Тај став је негативан, знам да га следе многе католичке земље у свету и томе је била посвећена моја посета Ватикану прошле године, кад сам се уверио да римски папа остаје чврсто при таквом ставу, јер врло добро зна шта би то значило. Ја сам покушавао да убедим и његову светост патријарха српског и владике да би смо могли да организујемо посету римског папе Србији из два разлога, не да миримо религије, није то моје, али као председник државе размишљао сам о канонизацији Алојзија Степинца, која је што се хрватске католичке цркве тиче ту пред нама, а што се нас тиче, не би требало да се деси зато што би то био први светац кога православље не би признало у католичанству или обрнуто, католичанство у православљу. Други разлог је Косово и Метохија. Тада сам из медија сазнао да је ипак одлучујуће сачекати став патријарха московског и целе Русије, иако се васељенски патријарх већ срео са римским папом, иако је и у Грчкој папа боравио, иако је био и у Републици Српској, и ја сам онда рекао да о томе траба сами да одлучујемо али да је веома битно мишљење московског патријарха и да с њим треба разговарати пре тога. Схватио сам да је СПЦ била изненађена вешћу о сусрету патријарха и папе и да је ту закаснила, могла је да предњачи у том успостављању бољих односа који су нам неопходни зато што кад се мисли на подруме, заиста је у многим земљама, поготову у оним у којим ислам предњачи по броју верника, и хришћани у великој мери православни, у опасности су да изгубе живот где год буду јавно испољавали своју веру. То подсећа на начин на који су се Римљани обрачунавали с хришћанством и да се то вратило после толико година. Дакле, тај сусрет је изванредан потез, тим пре што је папа, потпуно отворено и јасно, и мада то није нико очекивао, рекао да је Владимир Путин данас заштитник хришћанства. Тако нешто рећи, и да то не представља основ за ублажавање неспоразума и гледања на веру, то само може човек који не живи на земљиној кугли. Свако ко живи на земљи свестан је да што пре треба да буду успостављени добри односи. Наравно нити ћу ја после тога постати католик, нити ће католици постати православци. Остаћемо да живимо на два острва, али важно је да можемо да упутимо једни другима помоћ.
Говорите ко државник, али црква можда мало више живи на небу. Нисмо само ми били изненађени, и у Русији има отпора том приближавању…
— Знате, кад се Црква и Држава упоређују, није то само небо. И многи од нас мислимо да треба заслужити добар живот на небу. Али ту је у питању време. Црква не мери време на дане и сате, већ на године, на векове… Оно што би требало да се деси данас, може и за пет година… У савременом свету то некако не иде и зато треба усклађивати ставове. Ја зато сарађујем са СПЦ, да они дају савет, да користим њихова искуства, али они некад морају да убрзају, јер ако кола стоје, ништа не може да се деси. То што је урадио патријарх московски то је нешто што хришћанство може да врати бар на тај ниво да једни другима помажемо.
Први део интервјуа са председником Србије прочитајте овде
