Заузврат, Србија би вратила Русији икону Богородице Владимирске из 17. века, која се налази у Народном музеју у Београду, и тиме би, како је истакао Николић, свака ствар била на свом месту.
Мирослављево јеванђеље је најстарији и највреднији сачувани српски ћирилични споменик.
Оригинални 166. лист Мирослављевог јеванђеља се од половине 19. века чува у Националној библиотеци Русије у Санкт Петербургу.
У Русију је доспео 1846. године, након што је архиепископ и научник Порфирије Успенски, предводећи руску духовну мисију, посетио Манастир Хиландар на Светој гори и, фасциниран изгледом Мирослављевог јеванђеља, кришом га понео са собом у Петроград.
Од тог тренутка, сваки део Мирослављевог јеванђеља (основни део и лист) имали су своју судбину.
Петербушки лист Мирослављевог јеванђеља, који је епископ Порфирије укључио у своју колекцију, у Русији је изазвао невероватну пажњу, а имао је и принципијелно важну улогу у научној студији — епископ Порфирије је био познавалац и колекционар хришћанских старина, и сањао је да напише рад о словенској палеографији, на основу најбољих примерака писмености из различитих векова.
Епископ је лист 1847. године пoказао на Кијевској археолошкој изложби, где га је видео и снимио српски знаменити филолог Стојан Новаковић, иначе тадашњи управник Народне библиотеке у Београду. По повратку у земљу издао га је, давши му име Мирослављево јеванђеље.
Тако је и српска јавност сазнала за тај рукопис и да се књига из које је истргнут налази у Хиландару.
Након девет векова, српска јавност је недостајућу страницу Мирослављевог јеванђеља имала прилику да види пре годину дана у Музеју Вука и Доситеја у Београду, где је била изложена.
На истргнутом 166. листу налазе се чтенија за 7. (20) јануар, празник Светог Јована Крститеља, украшена иницијалом са ликом вавилонске блуднице — метафором за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која од мужа захтева главу Светог Јована.
Мирослављево јеванђеље, настало осамдесетих година 12. века — у доба стварања старе српске државе, налази се и на Унесковој листи светске културне баштине, односно у регистру „Сећање света“.
Писано је за зетског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, и представља највиши степен државних, црквених и културних настојања у раној фази формирања српске средњовековне писмености.
Не зна се поуздано како је Мирослављево јеванђеље стигло у Хиландар, да ли га је донео Стефан Немања или Свети Сава, али је тамо чувано све до 1896. године, када га је краљ Александар Обреновић добио на поклон од братства и донео у Србију.
Од када је пренето из Хиландара у Београд, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. века.
Овај кодекс, односно рукописна књига је писана на пергаменту, словима уставне ћирилице и украшена је са око триста стилизованих минијатура и иницијала у боји и злату. Има 181 лист и увезана је у кожни повез.
