У високом друштву турске престонице, подсећа Стоун у „Фајненшел тајмсу“, дуго је препричаван случај који се догодио у време када су Турска и Сирија још могле да се диче добросуседским односима.
Једном приликом је брачни пар Ердоганових одлучио да проведе одмор у друштву Асадових — сиријског председника Башара и његове жене Асме.
„Причају да је после тога Асма Асад мужу послала електронско писмо у којем га је молила да никада више не тражи од ње да се састаје са Ердогановима“, навео је историчар.
Прича се да се госпођа Асад пожалила да Ердоганови немају образовања и укуса: муж је бахат човек који је током целог живота прочитао само једну књигу, а жена је луда за шопингом, при чему је старомодна и одева се без укуса.
О ономе што се даље догађало историја ћути, али писмо Асме Асад привукло је пажњу турских специјалних служби.
У Анкари говоре да је управо тада Ердоган почео да развија нетрпељивост која је прерасла у страсну жељу да сиријски председник буде свргнут, пише Норман Стоун.
Како год било, Башар ел Асад је успео да се спаси, и то захваљујући Русији, наводи историчар.
Касније су Турци оборили руски авион, саопштивши да је нарушен њихов ваздушни простор, и то у трајању од 17 секунди.
„Председник Владимир Путин такође се показао као човек који не заборавља увреде. Он је прочитао више од једне књиге и говори више од једног језика: он ствари види какве јесу“, пише Стоун.
Одговор Москве погодио је турски извоз, а довео је и до тога да је више од четири стотине хотела у толико омиљеној турској Анталији сада понуђено на продају.
Норман Стоун се враћа у историју руско–турских односа: истина је да су државници из царских времена претендовали на Константинопољ, али они су имали у виду и ризике, што их је наводило да ослабљену Турску контролишу са дистанце — преко аутономне Јерменије или чак Курдистана.
Руска војска је 1833. године зауставила египатско–сиријску армију на путу ка освајању Истанбула, а 1920. године, када се Османска империја коначно распала, притекла је у помоћ Турској, штитећи територије од грчких и јерменских претензија иза којих је стајала Британска империја.
Руска Совјетска Република је подржала противнике мировног споразума према којем је Османска империја требало да буде подељена на арапске и европске територије — совјетски народни комесар за иностране послове Георгиј Чичерин срео се са турским колегом, након чега је совјетска власт почела финансијски и војно да подржава Турке у борби против непријатеља.
Односи Москве и Анкаре погоршали су се тек после Другог светског рата, али је сарадња настављена — ако ништа друго, нико није обарао авионе.
„Треба размислити о томе да ли би Турска уопште успела да постоји без помоћи коју је Анкара тада добијала од Москве“, пита се историчар.
Према мишљењу Стоуна, оштра реакција Анкаре у вези са руским авионом, која је прецртала дугогодишњу историју руско–турске сарадње, није мотивисана само оним што је Турска навела као званично образложење. Историчар сматра да је реч о сплету мноштва околности, међу којима су мржња Ердогана према Асаду којег је у Сирији подржала Русија, као и увређеност и потреба за осветом.
