Март је у Србију донео НАТО агресију, стрељање Зорана Ђинђића, пожар у Хиландару, погром на Космету… Зато овај месец свугде у свету има 31 дан, само у Србији траје знатно дуже. Чак предуго.
Спутњик је изабрао само неке од догађаја који су се у новијој историји догодили у овом месецу, а годинама остали у сећању грађана Србије.
НАТО агресија (24. март 1999)
Северноатлантска војна алијанса, без одобрења СБ УН, почела је 24. марта 1999. око 20 часова ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ. Напади су касније проширени на привредне и цивилне објекте. Напади у НАТО агресији без прекида су трајали 78 дана, после чега су суспендовани 10. јуна кад је потписан војнотехнички споразум о повлачењу војске и полиције са Косова и Метохије. Са војском је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Економски експерти из Групе-17 проценили су штету на око 30 милијарди долара.
Убијен премијер Зоран Ђинђић (12. март 2003)
У дворишту Владе Републике Србије у среду, 12. марта у 12.45, пуцано је на премијера Зорана Ђинђића, који је погођен са два метка, после чега је пребачен у Клиничко–болнички центар. У 13.30 констатована је клиничка смрт, а в. д. председника Србије Наташа Мићић, на предлог Владе Србије, прогласила је ванредно стање. Ђинђић је сахрањен 15. марта уз присуство више од 70 страних делегација и више стотина хиљада грађана. Три дана касније, МУП Србије је саопштио да су организатори и извршиоци атентата припадници земунског клана предвођени Милорадом Улемеком Легијом, Душаном Спасојевићем Шиптаром и Милетом Луковићем Кумом.
Девети март 1991.
Велики митинг опозиције предвођене Вуком Драшковићем, председником Српског покрета обнове, одржан је на Тргу републике 9. марта 1991. године са захтевом да челни људи ТВ Београд поднесу оставке. Митинг се претворио у сукобе демонстраната и полиције, која је на улице извела и водене топове. Током протеста погинули су демонстрант Бранивоје Милиновић и полицајац Недељко Косовић. Вук Драшковић је ухапшен.
Касније, у току вечери, на београдским улицама појавили су се тенкови. Студентске демонстрације код Теразијске чесме настављене су наредна четири дана, а режим Слободана Милошевића испунио је захтеве који су се тицали Драшковићевог ослобађања и оставки челних људи ТВ Београд. Оставку је поднео и министар унутрашњих послова Србије Радмило Богдановић.
Погром Срба са Космета (17. март 2004)
Код села Чабра, у реци Ибар, Унмик полиција је 17. марта 2004. пронашла тела двојице утопљених албанских дечака. Демонстрације косовских Албанаца тим поводом прерасле су у дводневно насиље током којег је убијено 19 лица (11 Албанаца и осам Срба), а више од 900 особа је повређено. Уништено је или оштећено око 800 кућа, 29 цркава и манастира, а више стотина Срба напустило је своје домове. Због напада на српске енклаве одржани су протести више хиљада људи у градовима у Србији. У центру Београда и Ниша запаљене су џамије, а у Новом Саду су демолирана стакла на Исламској заједници.
Демонстрације „Косово република“ (11. март 1981)
На Косову су 11. марта 1981. избиле масовне демонстрације албанских студената, током којих је дошло до сукоба са полицијом. Центар протеста био је Универзитет у Приштини, а студенти су у почетку изашли са социјалним захтевима. Врло брзо, међутим, од тих захтева за побољшање студентског стандарда прешли су на захтев „Косово — република“. Годину дана касније, 11. марта 1982. године, у Приштини, Подујеву, Сувој Реци и Вучитрну избиле су нове сепаратистичке демонстрације Албанаца.
Пожар у Хиландару (4. март 2004)
Манастир Хиландар на Светој Гори захватио је 4. марта 2004. године око сат времена после поноћи катастрофалан пожар. Ширећи се преко кровова, пожар је потпуно уништио део манастирског комплекса од игуманове келије, преко гостопримнице све до Пирга Светог Саве. Изгорео је североисточни, Бели конак, подигнут 1598. године. Северозападни део конака подигнут 1821. такође је изгорео, а у њему су се налазиле административна управа манастира, гостопримница и собе за смештај гостију. Ван домашаја ватре су остали црква краља Милутина, ризница, архива и библиотека манастира. Обнову целог манастирског комплекса успорава недостатак новца. До сада је обновљено више од 60 одсто, у шта је уложено више од 12 милиона евра.
Почетак разлаза ТИТО — Стаљин, увод у Резолуцију Информбироа (27. март 1948)
Размимоилажења на релацији Јосип Броз Тито — Јосиф Стаљин условила су повлачење совјетских војних стручњака из Југославије, а касније и цивила. Први сукоби су кренули дописима. У оном, који је Стаљин 27. марта 1948. послао на Титову адресу, изложене су чињенице које су, према Стаљину, показивале непријатељски однос југословенског руководства према СССР-у. У одговору КПЈ те оптужбе су одбачене. Стаљин је онда предложио да се спор реши на конференцији Информбироа у Букурешту. Тито је одбио да оде. Резултат Конференције била је чувена Резолуција Информбироа „Ситуација у Комунистичкој партији Југославије“ из јуна исте године, којом је КПЈ искључена из Коминформа и читавог комунистичког покрета.
Демонстрације против Тројног пакта (27. март 1941)
Хиљаде демонстраната изашло је у Београду 27. марта 1941. на улице узвикујући „Боље рат, него пакт“. Део војске, под вођством генерала Боривоја Мирковића, тог дана обара Владу Драгише Цветковића и приморава кнеза Павла Карађорђевића на абдикацију. Заузета је Главна пошта и блокиран је излаз из града.
Два дана раније, 25. марта, председник Владе Краљевине СХС Драгиша Цветковић је у Бечу потписао протокол о приступању Тројном пакту, уз дате гаранције и концесије.
Самоубиство извршио Бранко Ћопић (26. март 1984) чувени књижевник, скочивши са Савског моста у Београду.
Бечки разговори о статусу Косова (10. март 2007) између Мартија Ахтисарија и представника Србије нису довели до промене „Ахтисаријевог плана“ којим је предвиђена независност Косова, а чиме је прекршена Резолуција 1244 СБ УН.
У Хагу умро Слободан Милошевић (11. март 2006), бивши председник Србије и Југославије. Рођен је 20. августа 1941. године у Пожаревцу.
