Белорусија је мост између Русије и Украјине, али и између Русије и ЕУ, каже Сергеј Мусијенко, директор белоруског аналитичког центра Екон и члан саветодавног тела при администрацији председника Белорусије. Са њим смо се срели у Београду, на скупу посвећеном решавању украјинске кризе, који је организовала невладина организација Центар за истраживање миграција.
Када су Русија и Украјина обуставиле међусобне летове, Белорусија је повећала број летова у обе земље, објашњава Мусијенко.
„Налазили смо се у сличној ситуацији када су односи Русије и Грузије били заоштрени. Русија је обуставила летове за Тбилиси, док је Минск повећао број летова. Односи су се сада нормализовали, али сматрамо да смо послужили као мост, не подижући температуру и не навијајући ни за једну страну. Управо тај модел односа који покушавамо да демонстрирамо омогућава да се говори о Минску као престоници Заједнице независних држава, по аналогији са дипломатским престоницама Европе, Бечом и Женевом. Код нас се срећу и шефови држава и влада ЗНД независно од напетости међусобних односа. Постоји и Минска група у вези са кризом у Нагорно-Карабаху. Све је то у нормалном режиму рада. Не стварају се проблеми тим групама, само им се помаже“, каже Мусијенко.
Зашто је ЕУ укинула санкције Белорусији баш у овом тренутку? Да ли је то повезано са заоштравањем односа Русије и Запада?
— Делимично. Готово 20 година живимо под режимом санкција. Заборавили смо како је живети без њих. Али наша независност је изграђена упркос санкцијама и притисцима земаља ЕУ и САД. Издржали смо притиске и тим земљама је некако незгодно да даље продужавају санкције. Наравно, могли би да смисле нове поводе. Измишљали су довољно повода и у вези са вама и у вези са нама. Али логика развоја односа није дозвољавала да се то учини без икаквих доказа. Један од основа је управо украјинска ситуација. ЕУ је схватила да ако нам продужи санкције, неће бити моста преко кога ће моћи да крену ка Русији. Можда се о томе не говори толико, али то је тако. Јер да би земље живеле нормално и развијале се, потребни су им нормални политички, економски и културни односи. Како сачувати тај мост? Помоћу суседних земаља, пошто смо ми престоница ЗНД, то је логика развоја односа приморала да се укину санкције.
— Како коментаришете нагомилавање наоружања у региону и какав је став Белорусије о том питању?
Ми то не радимо и то осуђујемо. Не планирамо никакве нове војне базе и не намеравамо да градимо зидове према Украјини. Летонија, у паници, почиње да гради ограду на граници са Русијом; Пољска говори да ће примити нуклеарно оружје на своју територију. То није конструктиван пут; то омета и дух минских споразума. То је ескалација насиља. Ако желимо да зауставимо рат и успоставимо миран живот на истоку Украјине, у том региону не би требало да се одржавају ни велики војни маневри, ни да се врше провокације које би приморале другу страну да реагује. Мински процес се не одвија довољно брзо и зато што има разних провокација — и према посматрачкој мисији ОЕБС-а и према новинарима. Чим се постигне озбиљан споразум, било у Паризу, било негде другде, одмах почиње пуцњава, падају жртве, нове оптужбе. То не улепшава светску политику.
На светским форумима говори се да минским споразумима нема алтернативе, међутим, и даље се говори да процес иде веома споро. Зашто је то тако?
— Минским договорима нема алтернативе зато што је смањен број жртава, врши се размена заробљеника и постигнут је низ договора који се већ спроводе. Међутим, сви би хтели да то буде брже, али у животу се често показује да оно што је брзо не значи да је и добро. Живели смо у земљама у којима су за 1. мај отваране фабрике, хотели или електране, а после свечаног тренутка, морале су одмах да се поправљају. Да би се избегао жалостан крај и у овом случају, боље је да се дипломате договоре пре него што брод отплови од обале.
Колико су интензивни разговори у минском формату?
— По мом мишљењу, прилично су интензивни. Нису толико медијски пропраћени, али дешава се да преговарачи остану од девет до девет, без ручка. Због тога су се ваше колеге напатиле, јер сатима чекају да неко изађе и да изјаву. По мени, то је показатељ да ће бити резултата преговора. Када људи желе само да покажу да раде, да се рекламирају, све изгледа другачије. Минск у преговорима не учествује, он само обезбеђује место где се они воде. То задовољава стране јер то не може да се постигне ни у Пољској, ни у Русији, ни у једној другој земљи.
Зашто тако мислите?
— У првој фази преговора било је јасно да представници Доњецка и Луганска неће отићи ни у једну страну земљу јер би њихов статус морао да се правно дефинише. Требало им је обезбедити дипломатски имунитет, остало је отворено питање које би пасоше користили, који је њихов статус. У Немачкој и Француској та питања није било могуће решити. У Минску је све то било могуће извести, то јест, сукобљене стране живот је приморао да дођу до таквог решења. Рекао бих да су и Меркелова и Оланд испољили политичку еластичност, јер у то време били смо под санкцијама. Доћи у Минск и водити преговоре са тако озбиљним последицама била је одговорна политичка иницијатива која је донела плодове.
