Видео-тестамент о жртвама логора НДХ помера фокус фасцинације жртвом кроз исповести стотину људи који су преживели и победили мржњу.
Када је почело снимање, као редитељ имали сте потпуно другачији план. Како сте дошли до ове форма? Како је било суочити се с причама ових људи, гледати их у очи, то су сати и сати слушања јако тешких, потресних исповести?
— Иван Јовић: После десетог сведока схватили смо да оно што Јевреји примењују у својој пракси снимања усмене историје код нас није примењиво, да је то потпуно другачији менталитет, приступ проблему на сасвим другачији начин. Схватили смо да пред собом немамо сведоке, да имамо људе. Суштински заокрет је у томе да смо почели да их третирамо као личности које имају своје животе, у којима су имали период који се зове страдање у НДХ. Свако коришћење само тог дела њиховог живота прети да их инструментализује и да друге делове живота представи као неважне, а они су итекако важни и витални и за нас и за њих. Зато смо им пружили прилику да у камеру испричају цео свој живот.
Зашто је овај, за нашу али и за историју човечанства, важан пројекат снимљен у приватној иницијативи, да ли сте имали помоћ државних институција?
— Моња Јовић: Мањим делом нам је помогао Филмски центар Србије, углавном смо новац дали ми и наши пријатељи. Ми немамо институције, и оне које смо имали, гледали смо да обеснажимо, нарочито у култури. Иван и ја сматрамо да смо као образовани људи у привилегованој позицији, ако знаш више од других, дужан си да учиниш нешто за своју заједницу. Зато смо радили и неке пројекте са децом на Косову, али ово је наш најзамашнији и најкомплекснији пројекат.
Део ваше породице страдао је у Јасеновцу, размишљала сам да ли ово треба поменути и закључила да је изузетно важно. Колико вам је то искуство било драгоцено?
— Моња Јовић: Са колективном траумом ствар је слична као и са индивидуалном. Уколико је не обрадите и не суочите се с њом, она ће вас прогањати из подсвести. Када се за неким ручком окупи моја породица, у мисли ми дође прабаба Јула која је одведена у Јасеновац када је имала 36 година. Када су усташе ушле у село, интуиција јој је рекла да је за њено четворо деце најбоље да се одмах склоне у шуму. Никог од нас за тим столом не би било да она то није одлучила. Њена јетрва није одлучила тако, своје дете је повела са собом, нико од чланова те породице се није вратио из логора. То на једном дубоком плану одређује наше животе. Људи који се баве проучавањем Холокауста често говоре о томе да се та траума преноси као трансгенерацијски модел. Ако немате културу сећања, ако то не негујете, постоји могућност да вам се догађају ствари које се догађају на овим просторима, па се сваких педесет година хватамо за гуше зато што то нисмо на прави начин прерадили. Начин на који то прерађујемо увек искључује жртве, нико се дубински не бави жртвама. Померили смо фокус фасцинације жртвом, бавили смо се тиме како су људи који су преживели — преживели, колико им значи то што на неки начин преносе гласове оних који нису.
У филму „Завештање“ нема архивских снимака. Људи се углавном зачуде над тим поступком. Зашто се сам чин злочина не види на филму?
— Моња Јовић: Архивских снимака злочина нема зато што су то снимци које су начинили злочинци, на њима су жртве потпуно дехуманизоване. Ми јако мало знамо. Када се спомене геноцид у НДХ, евентуално знамо за Јасеновац, људи не знају да је постојао систем логора, не знају да је највећи део геноцида учињен на кућном прагу, ми смо то једноставно затрпали, и оно мало људи који се тиме баве у Музеју жртава геноцида, раде у полуусловима. Надам се да ће филм барем мало пробудити свест о томе. Циљ нам је да овај филм буде, с једне стране памћење, с друге стране, увек кад имате такво сећање на злочин, оно само по себи постаје и едукација.
Идеја је да урадите две верзије филма. Једна ће бити намењена обичним гледаоцима, а друга је, претпостављам, намењена стручној јавности?
— Иван Јовић: Филм има уметнички, ауторски потпис, па ће отићи на фестивале и имаће свој биоскопски живот. А други филм је свих 450 сати материјала, па ће они који буду заинтересовани за истраживање моћи ће да га нађу у музејима који буду заинтересовани. За сада имамо уговор са нашим Музејом жртава геноцида, где ћемо похранити цео материјал. Биће то један од ретких архивских видео-материјала, сведочанстава. Ово је прича о опроштају. Тек када схватимо да нисмо заиста опростили, почињемо трагање за миром у себи. Да признамо да се на овим просторима не подносимо међусобно, да имамо озбиљан проблем, то је прави почетак. Све те организације које нам говоре да ће преко ноћи настати мир, ја то нисам видео. Нити мир долази лако, нити брзо, то је велики пут, он траје, траје и у душама наших саговорника. Сећање и заборав често нису вољна реакција, већ природно потискујемо оно што код нас изазива бол. Али оно што знам поуздано, ови људи нису мрзели.
Ексклузивно, у емисији „Спутњик интервју“ емитоване су потресне исповести о системском убијању на територији НДХ. „Завештање“ ће стручној јавности претпремијерно бити приказано у мају, поводом 75 година од формирања логора Јасеновац, затим путује на фестивале, а београдска премијера очекује се крајем године.
