Према предању, икону је насликао јеванђелиста Лука још за живота Богородице на дасци стола на којој је Христ вечерао са мајком и праведним Јосифом.
„Икона Пресвете Богородице Владимирске, чију реплику из Народног музеја у Београду, Русија тражи да се врати у ту земљу, има огроман духовни значај пре свега зато што представља и симболизује духовне везе Цариградске патријаршије и Византије са Руском православном црквом и руским народом“, објашњава за Спутњик старешина подворја Руске православне цркве Виталиј Тарасјев.
„Владимирска икона Богородице је била у Цариграду и из тог града је 1131. године превезена у Русију као духовни дар Византије руском народу и 1155. године је владимирска икона нашла своје првотрајније место у Русији. То је био град Владимир и од тог дана она је била духовни чувар руског народа, јер је Владимир био један од најзначајнијих градова у руској историји. Тамо су столовали кнежеви, као и кнез Андреј Богољупски, светац који је 1155. године у Успенски сабор у Катедралну цркву града Владимира унео икону Владимирске Пресвете Богородице.“
Икона је била чудотворна још у Византији. Људи су се молили пред њеним ликом за спас православне вере и православног народа, за спас од страних освајача.
„У Русији је такође било неколико историјских догађаја кад се народ на челу са својим кнежевима молио пред иконом Пресвете Богородице Владимирске, и у ратовима и у најездама страних завојевача руски народ је успео да сачува своју отаџбину и своје светиње. Тако је било и у 14. веку, када је завојевач Тамерлан хтео да покори Русију, након што је већ је освојио неколико градова. На обронцима реке Дон вршен је велики молебан на челу са митрополитом Кипријаном Московским. После молебана, у одлучујућој бици која је уследила, руски народ је сачувао своју независност и своју отаџбину.“
Иначе, владимирска икона је била увек присутна на великим историјским догађајима.
„За време постављења светитеља Јоне, првог предстојатеља самосталне аутокефалне Руске православне цркве, у 15. веку, 1448. године, као и за време избора првог патријарха московског и све Русије крајем 16. века Светитеља Јова, ова икона је била у храму где се вршио избор патријарха и његово устоличење.“
„Из новије историје, у 20. веку 1971. године, када је изабран његова светост и патријарх московски и све Русије Тимен, вршена је молитва у катедралном храму у Москви и у њој је такође била владимирска икона Пресвете Богородице“, каже отац Тарасјев.
Он прецизира да је Владимирска Богородица распрострањена и да не постоји руска православна црква без владимирске иконе, која се слави три пута годишње, по новом календару.
„Копија Пресвете Богородице, која се налази у Народном музеју, доспела је у Србију почетком 20. века, после трагичних догађаја у Русији. После Бољшевичке револуције, велики број руских избеглица, међу којима је било и свештенство, монаштво и епископат Руске православне цркве, дошао је на српске земље, на Балкан. Само у Београду је рецимо између два светска рата било 11.000 руских избеглица и сви су доносили оно што је највредније за сваког од нас, а то су светиње. Међу великим бројем светиња које су у то време донесене, донета је и Пресвета Богородица Владимирска“, објашњава отац Тарасјев.
