Питање из наслова овог текста било је део говора који је покојни Александар Тијанић пре неколико година одржао студентима новинарства на Факултету политичких наука. Било је у том говору много знакова питања: „Шта је ваша генерација? Која је ваша песма? Слоган? Шта пише на вашем беџу? Коме верујете? Чему кличете? Против чега сте, за шта јесте? Шта мењате? Које су књиге ваше? Чему се радујете?“, па и разарајуће: „Зашто сте на овом свету?“
Тијанић —друго име за коментар, дакле човек који је деценијама давао одговоре — није ни тада од будућих колега тражио одговоре, већ је, како је и сам том приликом рекао, желео да им убрза сазревање. Поентирао је са жељом да га генерацијски демантују у свакој тврдњи.
Интеракције, дајте интеракције
Данас, три године касније, два најважнија закључка до којих је својим истраживањима дошао ЦЕСИД јесу да млади имају измењене медијске навике кад је реч о свим сегментима живота, па тако и према политици, и да нису, као популација која је старија од 30 година, спремни да узму учешћа у политичким активностима. Такав однос се огледа у томе да све ређе разговарају са породицом и пријатељима о политици, да ређе читају текстове и прате ТВ емисије које имају везе са политиком, да су мало заступљени у политичким странкама и да, у поређењу са популацијом која је старија од 50 година, испод просека излазе на изборе.
Кључни разлог због којег млади имају отклон од политике, према речима ЦЕСИД–ог аналитичара Бојана Клачара, јесте њихова перцепција да у политици може да се напредује само поштовањем интересних и себичних партијских механизама. Млади не осећају да могу да имају било каквог утицаја на процес доношења одлука, па то код њих, према Клачаревој анализи, ствара отпор према политици и они почињу да беже у сфере које њих занимају.
„Други разлог који утиче на ту врсту односа младих према политици јесте чињеница да се ради о популацији која функционише на другачијим принципима у односу на оно што им наше политичке странке сервирају. Дакле, млади желе дијалог, желе интеракцију, док су наше странке фокусиране на монолог. Млади желе да буду укључени, а политичке странке, углавном, код нас функционишу по изузетно наглашеним лидерским принципима и наглашеној хијерархији“, прецизира Клачар.
Драстична разлика у односу на 90–те
И Владимир Пејић, директор Фактор плуса, тврди за Спутњик да код младих са сазревањем не долази до повећаног интересовања за политику. Млади, посебно истиче Пејић, не виде политику као област живота где и сами могу да партиципирају и на неки начин допринесу бољем животу и мењању неких ствари, већ је искључиво виде као прилику да имају личну корист или да неко други има личну корист од бављења политиком.
„Млади још немају изграђену матрицу размишљања и доста се импулсивније понашају. Ти њихови импулси, и неки инстинкти, воде до тога да мање учествују. То је пре свега због тога што су имали прилике да чују и да виде од родитеља, фамилије, пријатеља, професора да се о политици у Србији говори са великом дозом неповерења и ниподаштавања“, прецизира Пејић.
За разлику од генерације деведесетих које је била укључена у политичке процесе на различите начине, па и као жртва тих процеса, према мишљењу Ђорђа Вукадиновића из Нове српске политичке мисли, припадници млађе генерације данас су апатичнији, аполитичнији, генерално много мање заинтересовани, много мање укључени и много мање прате политичка збивања.
„То је последица више фактора. Једним делом и те опште друштвене апатије која се шири, нарочито међу млађом генерацијом. Кад немате посла, кад немате јасну перспективу шта ћете, где ћете живети и бити кроз шест месеци или кроз две године — а највећи део млађе популације је управо такав — онда не можете очекивати да ће они бити много заинтересовани за друштвене процесе, а поготово не за друштвена и партијска збивања“, тврди Вукадиновић за Спутњик.
Ко су медији младе генерације
Млади данас нису фокусирани на политичке садржаје као што су то старији од 30, а посебно старији од 50 година, тврди Бојан Клачар из ЦЕСИД–а.
„Не можете их ухватити да у континуитету гледају без престанка, сат или два, неку емисију на телевизији. Њихова пажња је дисперзирана, они се у сваком моменту налазе макар на два медија — телефон, социјалне мреже, телевизор. Они очекују да садржаји које им пласирају буду динамични, занимљиви, кратки, сажети“, прецизира Клачар.
Међутим, ЦЕСИД–ов аналитичар тврди да је погрешна перцепција да су млади генерација која је изгубљена за било какав озбиљан рад. Велика могућност постоји да се са њима ради зато што, како сматра Клачар, њихов отклон према политици није системски и негативан, већ је потребно отклонити оно што им у конзумирању политичких садржаја смета.
„Кључна ствар је да им се створи могућност да могу да учествују. Да могу да осете промену која је последица њиховог рада у некој организацији. Њих изузетно занимају све оне животне теме које занимају све нас, са тим што их у некој већој мери интересују поједине друге теме“, додаје Клачар.
Сви истраживачи јавног мњења са којима смо разговарали сведоче да млади излазе на изборе у много мањој мери него што то чини старија популација. Такав је тренд свуда у свету, како кажу, а тако очекују и за предстојеће изборе у Србији.
Тијанића више нема. Млади одлазе из земље, али је већина њих ту поред (свих) нас. Успех, ако га остваре, биће само њихов. Пораз пак — ако га доживе — пораз је свих нас.
