Светски параолимпијски покрет настао је 1947, у савезничком рехабилитационом центру у Холандији. Доктор Густав Гудман био је организатор првих Параолимпијских игара. Од тада оне се одржавају редовно, а у нашу земљу параолимпизам дошао је петнаестак година касније.
„Наши спортисти учествују на задњих шест Олимпијских игара. То је већ три деценије“, каже за Спутњик председник Параолимпијског комитета Србије, др Зоран Мићовић.
Данас је параолимпијски покрет у целом свету цењен и уважен исто као и олимпијски, наставља Мићовић.
„Треба бити присутан на Параолимпијским играма и видети како су стадиони препуни, осетити емоције, имате утисак да ће се стадион запалити, колико је жеља за победом спортиста велика. Имајте на уму да је ту уложен огроман рад, као и код редовних спортиста“, објашњава Мићовић.
Данас су спортисти са инвалидитетом признати од стране државе Србије и стекли су сва права и обавезе које имају и редовни спортисти.
Спортисти, параолимпијци су данас веома уважени и задовољни су статусом за који су се изборили, сматра председник Параолимпијског комитета.
„Особе са инвалидитетом имају прођу и сјајан углед у друштву, не само у Министарству спорта, него било где се појавимо. Увек нам кажу, а па ви сте они што сте у Лондону узели пет медаља, што сте у Дохи освојили шест медаља, имате најбољу спортисткињу света, Бориславу Перић Ранковић… То су чињенице пред којима нико не може да жмури“, каже он.
Балкан је моћна параолимпијска сила
Не постоји спорт којим особе са инвалидитетом не могу да се баве, наставља Мићовић, од атлетике, преко скијања и хокеја на леду до падобранства.
„Што је друштво развијеније, овај тип спорта је заступљенији. Где је технологија материјала за помагала скупља и савременија, Јапан ту држи примат. Ту је даље Европа, па Америка. Африканци су иза нас“, објашњава Мићовић.
Када се ради о Балкану, Србија је најбоља по медаљама, док се Хрватска рангира као најбоља у односу државе према особама са инвалидитетом. БиХ је на зачељу балканских држава. Црна Гора је тек кренула са параолимпизмом, али је већ освојила једну медаљу у стоном тенису.
Према Мићовићевим речима, балканске земље су моћне у Међународном параолимпијском комитету јер су организоване у унију. Захваљујћи томе, Србија је била домаћин два међународна такмичења особа са инвалидитетом — Еврпског првенства у хокеју на леду за особе без ногу у Новом Саду и Европског купа у скијању на Старој Планини. Однос балканских савеза Мићовић описује причом из Ванкувера.
„На отварању игара у Ванкуверу сачекала ме је госпођа, волонтерка, професорка у пензији. Питала је да ли желим негде да идем то вече, ја сам јој одговорио да ме чекају Босанци. Следеће вече поновила је исто питање, одговорио сам јој да идем код Словенаца. Гледала ме је чудно. Када сам је питао зашто, рекла ми је да су они имали посебне тренинге, да су се два месеца спремали како да нас раздвоје“, прича он.
Припреме за Рио
Невероватан је осећај имати у тиму најбољу спортисткињу света, каже Мићовић, а то је случај са српским параолимпијским тимом. У њему се налази и Борислава Беба Перић Ранковић, која је у Лисабону проглашена за најбољу стонотенисерку света за 2015. Она је имала несрећу да је на њу пала сталажа у фабрици у којој је радила. Њену партнерку у дублу погодио је НАТО пројектил у кичму.
„Обе су родиле децу из колица. То су надхероји. Обе у колицима, препреке су такве какве су, али не можете а да не осетите њихов оптимизам. Беба пуно чита, њена девојчица има шест година. Наши спортисти су, углавном, до јуче били на редовним пословима и десио им се неки инцидент. То може да се догоди свакоме, али у једном тренутку све је то превазиђено, наставили су живот у петој брзини. Тако се и сада понашају“, каже Мићовић.
Мићовић подсећа и на друге српске параолимпијске шампионе, попут атлетичара Драженка Митровића и олимпијског првака у бацању чуња Жељка Димитријевића.
„У октобру смо били у Катару, Србија је одвела пет такмичара и освојили смо пет медаља. Били смо хит“, каже Мићовић.
Он додаје да се српски параолимпијски тим озбиљно спрема за Олимпијске игре у у Рио де Жанеиру. За сада српски тим има између 16 и 20 такмичара који су се пласирали. Тачан број се још увек не зна јер нису одржана сва такмичења и све норме још нису потврђене.
„Имамо дизача тегова, сјајног момка који диже светску норму и може да постане светски првак; имамо сјајне стрелце, који се нису окитили медаљама у Лондону. Поред стонотенисера и атлетичара, имамо стреличаре из Панчева који су постигли норму и једног парабициклисту. Не смем да прогнозирам и спортисти то не воле, али реалност је да се понови Лондон, да освојимо три, четири медаље, што би био велики успех“, уверен је Мићовић.
