Ексклузивно: Најмоћнија жена Русије за Спутњик

У интервјуу за Спутњик, представница Министарства иностраних послова РФ Марија Захарова говори о свом послу, крем-супи од бундеве, Џен Псаки, Криму и о томе шта значи бити Рускиња….

Марија Владимировна, када сте постали званична представница МИП — одмах су почела поређења са вашом америчком колегиницом Џен Псаки. Та поређења трају и дан-данас…

— Према тим поређењима се односим професионално, али и филозофски. Схватам како долази до тога: људима је једноставније да праве обична аналогије, поређења. То је једноставно клише. Ова тема ми не буди нека посебна осећања, иако је то заиста врло актуелно питање.

Хтела бих овом приликом да се осврнем на то што су ме многи питали да појасним оно што је радила Џен Псаки, а сви се сећамо неких њених више него чудних одговора на брифинзима Стејт департмента. Никада нисам подржавала колективне, масовне кампање против ње или било кога. Посебно када би кампања прелазила у некакву шовинстичку хајку. Није једноставно увек одговарати на неке глупе констатације или питања, које ми у нашем послу имамо прилике да чујемо од наших колега. Напротив, требало би увек бити „на висини задатка“, одговорити учтиво, некада по потреби и помало оштро, а понекад са дозом хумора. Али, никада не прелазити границу и вређати било кога.

​То значи да Ви лично познајете Џен Псаки?

— Да, радила сам са њом две године, можда мало дуже. Имале смо конструктиван, послован однос који се никада није заснивао на принципу да изазовемо тешкоће или проблеме другој страни. Увек смо налазиле начин да решимо сва, па и спорна питања. А посла је било много, с обзиром на то колико су се често сусретали наши министри.

Ипак, наш интервју ће бити мање о политици, а више о животним темама. Реците нам како бирате одећу?

— Одећа се мора одабрати у складу са природом догађаја, добу дана, обавезама. Чини се да људи мисле да „летим на облаку који вуку ружичасти коњићи, а јутарње ласте ми доносе свеже сашивену хаљину“, а то није тачно. Ја сам обична особа, која се ни по чему не разликује од било ког човека на улици, у ресторану или продавници, осим тога што се појављујем на телевизији. Немам ни кројача ни стилисту.

О чему маштате од детињства?

— Дете пролази кроз разне фазе током детињства, па сам тако и ја маштала о различитим стварима. Понекад сам маштала о играчкама, а касније сам имала конкретније маштарије, желела да нико не буде болестан и да свима на свету буде добро. Маштала сам и о својој будућој професији: ујутру бих желела да постанем лекар, током дана космонаут, а увече сам маштала да будем балерина.

Да ли сте удати, имате ли породицу?

— Да, то није тајна. Моја ћерка има пет и по година, још не иде у школу, о њој се бринемо њени бака и дека, дадиља, васпитачице у вртићу и наравно ја.

Како бисте Ви објаснили, шта заправо значи бити Рус(киња)?

— То је врло интересантно питање, често о томе мислим. Значи бити емотивна, душевна и великодушна особа. То значи бити широк у многим аспектима, страствено волети и исто тако мрзети, бити веома праведан, али увек на сопствени начин. Споро се припремати и брзо делати — то је врло руски манир. А такође, то значи не подлегати снази, али и топити се од љубави.

Ако говоримо о руској традицији, да ли сте празновали Масленицу?

— Наравно. Током празничних дана, успела сам да направим палачинке, а ја их волим дебље.

Имате ли домаће животиње?

— Наша велика породица има само једног пса. Ми никада нисмо куповали кућне љубимце, већ смо их увек, током последњих 15 година, узимали из азила за напуштене животиње. Након што је бакин пас умро од старости, нашла сам на интернету један од азила и тамо сам видела фотографију пса који нам се јако допао. Када смо дошли да узмемо тог пса, испоставило се да је он три пута већи него што је то деловало на слици (смех).

Бакин стан није био велик, али тај нам се пас јако допао, а и ми њему. Од онда он живи код нас, прво код баке, а потом су га, када је она умрла, узели моји родитељи. То је необично добродушан пас.

Видим на Вашем столу паковање чаја „Тајне кримских трава“…

— Да, то сам донела са Крима, где сам први пут била прошле године. Узела сам недељу дана одмора, јер сам током године понављала реч „Крим“, а раније тамо нисам била. Недељу дана смо провели близу Јалте.

На интернету се могу наћи питања пољских корисника друштвених мрежа попут: „А када ћете вратити Крим Украјини?“

— Нисмо узели Крим од Украјине, шта год да неки сматрају. Одговорићу пољским читаоцима: пробајте да не дајете једностране и једноставне оцене које су „згодне“ свима. Схватите да су становници Крима сами изабрали да оду из Украјине.

Људи на Криму су ми говорили о атмосфери која је владала пред сам референдум. Наиме, многи људи су се тог дана свечано одевали, ишли у цркву и тек онда одлазили на референдум. Свима је било јасно да не знају како ће се та прича завршити. Нико у том тренутку није могао знати шта ће бити у наредна два месеца или у наредних пола године… Да ли ће почети рат? Да ли ће доћи украјински екстремисти? Нико није могао знати шта заправо очекује становнике Крима.

Али, становницима Крима је било јасно да управо тог дана треба направити избор?

— И становници Крима су то и учинили. Изабрали су људи који тамо живе полазећи од веома важних фактора. Као прво — то је био историјски избор, у том смислу избор за претке који су живели на тој територији, за право људи да се боре и да дају свој живот. То је био избор, у врло тесној вези са поштовањем историје сопствених породица. Као друго, то је није био избор у корист Украјине, где се у тим тренуцима одвијала незаконита смена и тотална продаја власти, апсолутни хаос, јак утицај из иностранства. Као треће, то је био избор који се тицао будућности и тога како ће живети будући нараштаји.

Шта је на Вас оставило најјачи утисак на Криму?

— Много сам читала о Криму, гледала сам филмове — како уметничке тако и документарне, читала сам о историји православља. Али, никада нисам помишљала да ће мој први утисак, када сам изашла из авиона у Симферопољу и прешла неколико километара — бити осећање да сам у пустињи. Неразвијеност инфраструктуре је била готово шокантна. Са једне стране, живимо у 21. веку, а Крим је летовалиште и део европског континента. Али са друге стране, онда сам схватила зашто су људи са Крима гласали против останка у оквирима Украјине.

Многи Европљани не схватају да Русија није отела Крим, већ да су становници сами „устали и отишли“: исто тако пасторак одлази из породице где се никад није осећао вољено.

Ваше појављивање на једном од брифинга у униформи је изазвало буру реакција и то не само међу новинарима…

— Да, тако велико интересовање је и мене изненадило, јер је реакција била попут шока. Такву униформу су носиле дипломате још у царској Русији. А у савременој Русији, она је део гардеробе дипломата последњих десетак година. Униформа је предвиђена за дипломате прве и друге класе и руске амбасадоре који имају обавезу да је носе током националних празника, свечаности у земљи пријема, аудијенција код руководства државе у којој је акредитован амбасадор. Штавише, постоји и варијанта ове униформе која се носи лети — она је у светлијим, млечнобеж тоновима.

Конкретно, ја сам дипломатски ранг добила крајем 2015. године, а униформа је за мене била сашивена почетком 2016. године. Први пут сам је обукла поводом празника — Дана дипломата. Она је сад у ормару, чека нове свечане прилике.

Сами кувате?

— Немам куваре, а ни лакеје. Ја сам обична жена која рано устаје, брзо доручкује, док сви спавају. Као и свака мајка, имам своје уобичајене јутарње обавезе, а када то завршим, трчим на посао.

Да ли имате своју омиљену супу?

— Имам! То је крем-супа од бундеве. Спрема се тако што се из бундеве извади средина — „месо“, а семенке се баце. Даље, бундеву спремамо на уљу, са додатком зачина, и потом додајемо кокосово млеко. Када смеса прокључа, склони се са шпорета, сачека да се прохлади, процеди и може се послужити.

А од главних јела шта спремате?

— Спремам и месо и рибу. Недавно сам спремила зечетину, онако како спремају у источној Европи — маринирала сам месо зеца током ноћи у црвеном вину, а потом динстала. Волим да кувам.

Да ли некад размишљате или бисте волели да постанете члан Владе, министарка спољних послова или амбасадорка Русије у САД?

 Нисам размишљала у том смеру и то сад говорим апсолутно искрено. Шта више, никада нисам мислила ни да ће постати директорка одељења за информисање и медије МИП РФ. У Русији је дипломатска служба била традиционално мушки ресор. Веома сам реална и заиста ми је важно да свој посао у овом тренутку радим квалитетно.

Шта сматрате својим највећим успехом у животу?

— Рођење кћерке, апсолутно! Због деце човек почне потпуно другачије да гледа на живот. Дете чудесним кључем отвара тајна вратанца тог неког другог света.

Последње питање: да ли сте задовољни својим животом?

— Ако човек каже да је задовољан, углавном се рађа сумња у искреност тог одговора. Живот се чине само задовољства, већ и превазилажење, решавање разних проблема. То је процес. Има дана када сам потпуно незадовољна, а потом се све разреши, и онда сам свакако веома задовољна. То је све живот.