Дипломатски односи двеју земаља су формално обновљени у јулу прошле године, након чега је Џон Кери у Хавани отворио америчку амбасаду која је 70 година била напуштена.
Амерички шеф дипломатије се тада није састао са кубанским председником Раулом Кастром, као ни са Фиделом Кастром. То није ни било предвиђено.
Овај пут се, како протокол налаже, Обама састао са председником, Фиделовим братом Раулом. Не и са Фиделом, лидером кубанске револуције. Такав сусрет није могућ, не само зато што су тајне службе САД незнано пута покушале да убију лидера кубанске револуције, већ и зато што Фидел сматра да Вашингтон није напустио политику војне и економске доминације.
Историја кубанске борбе против империјализма САД сеже у 19. век. Куба је била под окупацијом САД од 1898. до 1902. године, а потом од 1905. до 1909. године. САД су увек желеле да острво држе под контролом.
Њихово мешање у унутрашње прилике Кубе се наставило до револуције, коју су повели Фидел Кастро и Аргентинац Ернесто Че Гевара, када је на власт дошла Комунистичка партија, а Куба постала социјалистичка република. САД су од тада све учиниле да економским санкцијама и политичким притисцима изолују острво, што је главни разлог патњи житеља овог острва од 11 милиона становника.
Са повлачењем Фидела и доласком Раула Кастра на власт, 2006. године, Комунистичка партија Кубе је знала да се прилагоди изазовима савременог света, упркос изолацији у којој ју је држао моћни сусед.
Један од потеза је и отварање према САД. Куба, попут Кине, има једну партију на власти, али је та партија сада отворена за приватизацију економије и подстиче отварање приватних предузећа. Велика разлика у односу на Кину је што Кубу од САД дели свега стотинак километара.
Обамина млитава рука
Свет се променио од 1962. године, када су тензије између САД и социјалистичке Кубе могле да доведу до новог светског сукоба. Време Хладног рата је прошло и ово отварање суседа је симболични чин, али није историјски. Оно неће утицати на међународне прилике, већ је ствар билатералних односа двеју земаља.
А они су и даље заоштрени. То је било јасно на конференцији за штампу двојице државника у Хавани, на којој је владала нелагода. Обама је позвао Кубу да поправи стање људских права, омиљена тема америчке спољне политике када им је преко пута саговорник који им није наклоњен. „Настављамо да имамо озбиљна неслагања, нарочито када је реч о демократији и људским правима. У одсуству напретка (у овом питању) то ће бити јак фактор иритације“, рекао је Обама.
Кастро је тражио од САД да укину ембарго или блокаду, како Кубанци зову економске санкције које су им САД увеле 1962. године, и да им врате територију на којој су САД направиле злогласну војну базу Гвантанамо. Обама није реаговао на овај други захтев, али је рекао да је оптимиста када је реч о подизању санкција, иако се томе противе републиканци у Конгресу.
Хавана тражи од САД и да им исплате одштету за економске и људске жртве које су последица ембарга и непријатељских активности америчке владе против Кубе у последњих пола века.
Свака страна ово приближавање представља као победу, па зато Обама није био одушевљен када му је Раул на крају подигао руку, у знак победе. Уместо да је стисне у песницу, оставио је да млитаво падне.
Питање је колико ће дуго Куба моћи да одолева притиску САД, који ће бити нарочито јак од дијаспоре формиране у САД, потпуно американизоване и противне Кастру.
Између Хаване и Мајамија, стецишта кубанске дијаспоре на Флориди, мање је од 200 километара а деле их светови.
