Терористи су ударили у срце ЕУ, у Бриселу. Мете су биле аеродром и станицe метроa, неке веома близу седишту ЕУ. Брисел је блокиран, Белгија је подигла ниво безбедности на највиши, четврти ниво, а Француска мобилише још 1.600 полицајаца да осигура своју безбедност. Одговорност је преузела ДАЕШ (Исламска држава). Вероватно није случајно што су се напади догодили непосредно после хватања јединог преживелог актера терористичких напада у Паризу, Салаха Абдеслама. Европа је у рату, упозорава француски премијер Мануел Валс.
И док изрази саучешћа и осуде варварских напада стижу са свих страна, мере безбедности подижу и Британија, Немачка… Могу ли оне спречити фанатичне радикалне исламисте да предузму нове нападе? Могу ли зауставити ширење панике? Могу ли сузбити ширење подозривости према грађанима западноевропских земаља муслиманске вероисповести али и према мигрантима који ће и у оквиру нове нагодбе ЕУ и Турске наставити да пристижу у Европу? Тешко.
Како се Европа упетљала у то клупко од тероризма, избеглица, кризе европских вредности, нагодбе са Турском чији је успех крајње неизвестан? Клупко толико замршено да је постало Гордијев чвор. Разлог су — двоструки аршини и исцрпљивање у санкцијама против Русије која је предводник обрачуна са ДАЕШ-ом.
Још давних ’90-их, Европа је затварала очи пред исламистима у БиХ. Пуштали су да муџахедини формирају кампове у БиХ, опраштали им злочине над Србима, занемаривали чињеницу да су екстремисти путовали по свету са босанским пасошима, кобајаги се ишчуђавали кад се испоставило да је Бела Ал Каида пустила пипке широм Европе, па и света. Јер Срби су били главни лоши момци у БиХ, а непријатељ мога непријатеља је мој пријатељ. Поновило се то и 1999. када су злочини терористичке ОВК за Запад били невидљиви, злочини које тек треба да истражи новоформирани Специјални суд. Само да и он не послужи за замазивање очију јер су у међувремену многи кључни сведоци тих злочина отишли на онај свет, а спонзори починилаца су толико моћни да лако могу обесмислити сваки покушај темељне истраге.
Двоструки аршини су још пре тога, сетимо се, били у широком оптицају док је трајао рат у Чеченији. Тада су чеченски терористи за Европу били устаници и борци за слободу.
Ствари су се нешто промениле након терористичких аката на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године, али не задуго. Када је Русија ставила до знања да више неће седети скрштених руку док се газе њени интереси, букнула је Украјина, као лоше замаскирана лекција Москви. И добар разлог да се након деценијских санкција које је Вашингтон држао против Москве од 1974. у оквиру Џексон-Вениковог амандмана, због спречавања емиграције из СССР-а, уведу нове, због истока Украјине.
У међувремену, распламсавао се рат у Сирији, где није успело још једно у низу „арапских пролећа“, чији је циљ био свргавање Башара ел Асада. Бујала је снага ДАЕШ-а, чеда западних центара моћи које се отргло контроли. И док се Русија није умешала, борба против те хидре тапкала је у месту. Али ни то није дозвало Запад памети: никако да схвати да се тероризам не може победити тако што ћеш један дан Москву поздрављати као савезника у тој борби а сутрадан уводити нове санкције Русији.
Мере безбедности саме по себи нису довољне. Нема вајде ни од појачаног надзора електронских комуникација које западне обавештајне службе широко спроводе, шпијунирајући успут кога стигну. Мануел Валс говори о мобилизацији. Али пре мобилизације безбедносних служби Европа мора да схвати да је безбедност недељива, и да само све земље заједно, да, баш све — без обзира на ком су континенту, и без закулисних игара, могу да уђу у истинску борбу против тероризма. И да победе.
