Белгијске службе безбедности направиле су велике пропусте, било је познато да се напади спремају, али нису спречени. Очигледно, садашња политика безбедности Европске уније није одржива, па се поставља питање, чему уопште служи НАТО, ако се не бави кључном безбедносном претњом?
Директор Института за стратешко планирање у Москви Александар Гусев за Спутњик каже да је очигледно да НАТО не може да реши проблем тероризма и да га не схвата озбиљно.
„Европљани се и даље надају да ће код њих све бити у реду, да људи гину искључиво негде далеко од њих, на Блиском истоку, у Сирији. Одсуство опреза доводи до тога да чак и веома квалификоване специјалне службе нису у стању да спрече напад. С друге стране, НАТО ’кишобран‘ не може да реши проблем унутрашње безбедности. Невоља куца на врата европске куће, зато пре свега треба појачати мере безбедности и увести најстрожу контролу избеглица“, каже Гусев за Спутњик.
И домаћи аналитичари оцењују да НАТО у постојећим формацијама не може Европу да заштити од тероризма. Политиколог Божидар Кнежевић тврди да одговорност за пропусте у Паризу и Бриселу треба тражити у томе што чланице појединачно одлучују о употреби снага за борбу против терориста, али пре свега у чињеници да је НАТО, поред свега што се десило, и даље фокусиран на невидљивог непријатеља на Истоку.
„НАТО и сада концентрише своје снаге на Истоку, што никако не указује на борбу против тероризма, јер са тако јаким снагама се може борити само против моћне, видљиве силе, ради остваривања геополитичких интереса. Против тероризма се није могуће борити ракетама дугог домета, њихова куповина је у ситуацији у којој се Европа налази бесмислена. Безбедносне службе НАТО-а морају да пређу са речи на дела“, каже Кнежевић за Спутњик.
Он додаје да је део снага НАТО ипак могуће реформисати и преусмерити, да је доказ за то хапшење координатора напада у Паризу. У борбу против тероризма као глобалне претње морају се укључити све земље, на чему Русија годинама инсистира, каже Кнежевић, који је и добар познавалац Организације за колективну безбедност и сарадњу.
„Иницијатива постоји још од напада на Њујорк 2001. године, када је Путин први понудио помоћ Џорџу Бушу у борби против глобалног тероризма. Он је координирао са савезницима у централној Азији, Узбекистаном и Киргистаном, да се САД која је предводила међународну коалицију против тероризма уступи територија за базе. Русија од тада није мењала став, нажалост, поред размене информација, шире сарадње нема“, каже Кнежевић.
Он додаје да на Западу чак није усаглашен став о појму „тероризам“, да су у многим земљама терористи често означавани као „борци за слободу“, до тренутка када дејство преусмере на његове земље. У Организацији Договора о колективној безбедности, у којој је Русија лидер, од 2008. године постоји заједнички Центар за супротстављање тероризму и екстремизму.
„Ту се у сваком тренутку размењују обавештајне информација које третирају могуће терористичке претње. Ако указују на могућа дејства у некој од чланица, Здружени штаб ОДКБ одмах ангажује увек спремне снаге које су искључиво намењене борби против тероризма. То су војници КСБР — Колективних снага брзог развијања у Централној Азији и КСОР — Колективне снаге оперативног реаговања на целој територији ОДКБ-а. То су специјалци који у кратком времену могу да буду пребачени на велику удаљеност, за свега неколико часова“, објашњава Кнежевић.
Важно је напоменути да НАТО нема снаге које личе на антитерористичке формације ОДКБ-а, бар не под директном командом. Ове снаге сваке године врше редовне, али и ванредне противтерористичке вежбе на целој територији Организације. Тема је иста, борба против убачених терористичких група и нелегална трговина наркотицима.
ОДКБ још од 2004. године интензивно позива НАТО на сарадњу, управо на пољу размене информација и заједничкој борби против тероризма, екстремизма, нелегалне трговине наркотицима и нелегалним миграцијама. Међутим, НАТО не жели да ОДКБ призна као себи равну регионалну организацију, већ преферира билатералне контакте са државама чланицама у оквиру програма „Партнерство за мир“.
Очигледно у земљама ЕУ још увек не постоји свест о ономе о чему Русија непрекидно говори, да је безбедност недељива и да је последњи моменат да се нешто заједнички предузме против зла које не бира.
