„Знам шта сам хтео, шта сам урадио, чак и о чему сам сањао и не постоји разуман суд који би ме осудио. Колико год да је високопозиционираних званичника босанских Срба осуђено“, рекао је Караџић за БИРН.
Он је истакао да не одобрава незаконита убиства током рата у БиХ, али да не преузима одговорност за њих, тврдећи да није било службеног наређења за извршење злочина попут оног у Сребреници.
„Истина може бити одбијена онолико пута колико неко жели, али ће и даље бити истина. Сећате ли се 80.000 силовања, 300.000 муслимана који су убијени, канибализам у енклавама, имплантацију псећих ембриона у материцу жене и свих глупости које су изнели највиши званичници наших противника током рата? Где је то све нестало? Нико се није усудио да то изнесе пред суд, али смо ми претрпели страшну штету због тих ’истина‘“, додао је Караџић.
Потом се осврнуо на догађаје из Сребренице.
„Оно што се десило у стварности је довољно лоше, па нам никакво увеличавање не помаже да дођемо до разумевања и мира међу нама. Непотребно убиство једног јединог човека је ужасавајуће, а камоли убиство сигурно најмање неколико стотина људи, што је, на пример, неупитни број жртава с повезима (сребреничке жртве погубљене с рукама везаним на леђима). Они који су то урадили пре свега су непријатељи Срба, а затим непријатељи тих породица (жртава), а онда и муслиманске заједнице. Исто важи и за 3.500 српских жртава на истом подручју“, истакао је Караџић.
На констатацију да су полицијски и војни званичници босанских Срба осуђени на више од 1.000 година затвора и питање како оцењује своје шансе у пресуди, Караџић је рекао да би оне требало да буду исте као шансе сваког другог државног председника у модерном свету.
„Ни веће ни мање. Једноставно се из свих доказа може видети да председник у таквим околностима није могао урадити ништа више, као и да је моја стална борба за очување мира, спречавање рата и смањење патњи свих људи без обзира на веру, представљала узоран труд вредан поштовања пре него прогон“, навео је Караџић.
Додао је и да би остварио конструктивно и компромисно решење са Алијом Изетбеговићем да није било страног мешања у кризу.
„Били смо на веома плодоносном путу. По мом мишљењу, за муслимане је било много боље да су остали у Југославији, где би једног дана чак постали и већина, али Хрвати то нису хтели ни у ком случају. Господин Изетбеговић је био врло амбивалентан. Господин Изетбеговић је желео посебан политички и верски аранжман за муслиманску заједницу, који се није могао применити на Србе и Хрвате, а ја се томе нисам противио ни у ком погледу. Али господин Изетбеговић је претпоставио да му је за тај пројекат била потребна независност. Тако да је господин Изетбеговић предложио оно што имамо сада, тј. поделу БиХ на неку врсту кантона или саставних јединица. Да је уместо Дејтонског проведен Лисабонски споразум, сви бисмо били пуно срећнији“, истакао је Караџић.
На питање шта би урадио када би био ослобођен и да ли би се вратио у политику, рекао је да се нада да неће и да би га нове генерације с правом у томе спречиле. Додао је и да му је политика одузела 25 година живота.
