Русија излази на Индијски океан?

Тај објекат би обезбедио Русији алтернативни излаз на Индијски океан. Западне земље и суседи Ирана нису баш одушевљени овом идејом.

Додуше, идеја сама по себи није нова.

​Руски инжењери су још крајем 19. века припремили пројекат изградње овог канала, будући да се више од половине руског трговинског промета обављало преко мореуза Босфор и Дарданели. Европске земље су одбиле предлог Русије да јој препусте контролу над овим мореузима, што је, између осталог, додатно угрожавало безбедност руских територија. 

Прва руско-иранска комисија је била формирана још 1904. али стране нису успеле да постигну договор око статуса пројекта, а онда је крајем ’30-их година прошлог века дошло до „захлађења“ руско-иранских односа.

Међутим, Турска је од средине априла 1941. године под различитим изговорима опструисала пролаз руских бродова са војним теретом за Југославију, коју је напала нацистичка Немачка. Осим тога, генерално гледано, Турска је до краја 1944. године водила пронацистичку политику, зато се још током  Другом светског рата Русија вратила на идеју изградње канала од Персијског залива до Каспијског језера.

Током друге половине 20. века, канал је често био на дневном реду преговора руских и иранских званичника, али до реализације пројекта није дошло. Са друге стране, и САД су стално повећавале притисак на Техеран. Није случајно да се тај пројекат 1997. године нашао на списку санкција које су САД увеле Ирану. То значи да су САД, у ствари, претиле економским „казнама“ компанијама који би одлучиле да помогну Ирану у изградњи овог канала.

Економиста, колумниста издања „Војно-индустријски курир“ Алексеј Чичкин за Спутњик каже да је ова рута важна за Русију не само због евентуалних проблема око проласка руских бродова кроз мореузе  Босфор и Дарданели, него и због Суецког канала, који се налази на потенцијално опасном подручју.

„Јасно је да су за реализацију потребне огромне паре. Изградња канала би коштала од 10 до 30 милијарда долара. Постоје и одређени технолошки проблеми, ако узмемо у обзир велике висинске разлике на територији Ирана. Осим тога, постоје и еколошки проблеми. Каспијски базен је јединствена природна творевина, зато треба пажљиво проучити ризике изградње инфраструктуре. По природи ствари, сваки канал је на мети критике еколога. Требало би  имати у виду  и  то да би планирани канал у Ирану био неколико пута већи од Панамског или Суецког канала“, истиче експерт. 

Чичкин каже да Иран планира да користи канал и за наводњавање околног земљишта, али наравно да је  приоритет остваривање прихода од транзита, као и повећање улоге земље у међународним економским процесима.

„Претпоставља се да би улагања у овај канал могла исплатити после пет година експлоатације. Русија и Иран би годишње могли да приходују од транзита по, приближно, милијарду и по долара. Канал би обезбедио директан приступ Индијском океану не само Русији, него  и одређеним земљама  бившег Совјетског Савеза (Туркменија, Азербејџан), а индиректан — целој Европи“, наводи у свом чланку за „Војно-индустријски курир“ Алексеј Чичкин.

„Одређени део међународних трговинских рута ће се преместити у земље кроз које би требало да прође нови канал. Осим тога, многе земље сада раде на новом међународном копненом коридору Север-југ, који би требало  да повеже  Европу, Русију, Средњу Азију, Иран и Индију. Може се рећи да се ова рута поклапа са рутом којом би требало да прође Ирански канал“, објашњава експерт.

Чичкин сматра да уколико би дошло до сарадње Русије и Ирана, за изградњу канала би био потребан „увоз руских технологија“.

Руске компаније, на пример, у републици Дагестан, имају велики потенцијал када је реч о изградњи бродова намењених управо за пловидбу по каналима. Иранске делегације су долазиле у Русију  крајем деведесетих и почетком двехиљадитих како би проучиле руска искуства у областима бродоградње и одржавања канала, укључујући и 227 километара дугачак Беломорско-балтички канал.