Лавдрим Мухаџери, Албанац са Косова, најпознатији припадник ДАЕШ-а (ИСИС) са Косова у америчкој војној бази Бондстил радио је 2010. године на одржавању возила.
Посао је добио преко пријатеља који је већ неко време у Бондстилу радио као преводилац. Током боравка у бази спријатељио се са америчким војником који му је помогао да оде у Америку.
Како је Мухаџери из Америке доспео у Авганистан и касније постао следбеник ДАЕШ-а, за саговорника Спутњика, који је упоредо са Мухаџаријем радио у Бондстилу, а који је из разумљивих разлога желео да остане неименован, остала је — мистерија.
Не зна се ни ко је био млади Американац који му је помогао да оде у САД, нити да ли је овај амерички војник и сам имамо некакве везе са припадницима ДАЕШ-а.
Ако се неко пита одакле цивили у војној бази одговор је лак. Комплетно одржавање Бондстила, од канализације до вешераја (осим спремања хране), обавља локално становништво које је ангажовано преко америчке фирме „Браун енд Рут“, којој је Пентагон препуштао овакве врсте послова у другим америчким базама.
С обзиром да су плате за цивиле које раде у овом кампу велике за косовске прилике (од 400 до 800 евра), интересовање за рад у њој је прилично велико.
Својевремено је у бази радило 2.500 цивила, углавном Албанаца из Урошевца и околине, док их је данас много мање, тек нешто више од сто запослених по уговору. Тачан број војног особља у бази је поверљив податак. Али у Бондстил на дневном нивоу стиже 600.000 галона воде дневно, у продавницама имају више од 12.000 артикала. Дневно се опере 1.400 врећа веша, а послужи 18.000 оброка. И данас када су се капацитети ове базе у људству драстично смањени, околно становништво и даље се ангажује за физичке и мање битне административне послове.
Иначе, Американци су ову висораван смештену између Гњилана и Урошевца запосели у јуну 1999. године одмах по окончању бомбардовања СФРЈ. Изабрана је јер је била ненасељена, предео брдовит, и што је најважније, није био бомбардован нити миниран за време рата на Косову. За мање од три године од шаторског насеља ова база је претворена у хај-тек војно-командни центар, опремљен најсавременијим системима одбране и праћења. База обухвата површину од од око 360.000 квадратних метара. Међутим, дозвола за посету, обилазак Бондстила не добија се тако лако.
Потписник ових редова је на то чекао око три месеца док је прошао све могуће и немогуће провере да би на крају добио документ у коме се напомиње да „држава Америка и америчка војска не сносе никакву одговорност током вашег боравака у бази“. Уз ваш потпис потребна су још и два потписа сведока, који практично гарантују да документ потписујете својевољно и при чистој свести.
За уношење фотоапарата и диктафона потребна је посебна дозвола. А онда кад се подигне рампа на улазу у највећу америчку базу саграђену ван САД од Вијетнама, чека вас у први мах разочарање, да би, како се упознавање са кампом наставља, дошло до узбуђења, али не оног позитивног, већ испуњеног страхом. База је иначе подељена на секторе.
Инфраструктура попут саобраћајне је изграђена као и у било којој варошици, са семафорима, саобраћајним знацима и обележеним пешачким прелазима. Дозвољена брзина кретања је између 30 и 50 километра на сат, у зависности од сектора у ком се налазите. Уласку у сам камп претходи тотално „скенирање“, слично као на аеродромима, али и иста таква провера ваше опреме и свега што носите.
Мобилни телефони вам се одузимају, добијате ИД картицу на којој пише да сте посетилац и коју морате да носите на истакнутом, видном месту. Од момента кад крочите на територију ове базе која има екстериторијални третман, уз вас су два војника, ваши стални пратиоци који се не одвајају од вас ни када идете у тоалет (стоје испред врата која не смете да закључате). Осим ограде и улазних капија (тачака) које су изграђене од армираног бетона, све у кампу је монтажно — од спаваонице до мензе.
У 14.00 сваког дана оглашава се сирена за узбуну (мени је објашњено за случај елементарних непогода?!) кад се сви који се у бази затекну у том часу понашају и одлазе на места која сваког дана добијају понаособ у ковертама које до тог тренутка не смеју да отварају. (Коверте које само они могу да виде са упутством како да поступе). Фактички, Бондстил је нека мешавина америчких филмова са војном тематиком и атмосфере типичног америчког градића у некој забити, рецимо у Тексасу или Луизијани. Војници се смењују на челу са командантом у просеку на три или шест месеци у зависности од процене безбедносне ситуације. У самој бази не носе се лична тешка оружја већ само виши рангови носе пиштоље.
Ипак, јутро и вече им почиње у стрељани и са оружјем (склапање, расклапање, брзина руковања итд). Велика се пажња полаже томе да војници не осете превелику носталгију за кућом, па се тако у Бондстилу може наћи све да се купи — од одеће, гитара, сувенира, па и пицерије које послују само на тлу Америке. Физичка активност је врло битна па су теретане опремљене најбољом могућом опремом. Није занемарена ни вера, па је у централном делу базе изграђена капела за све вероисповести где се служе свакодневне службе, мисе у складу са захтевима војника.
Оно што је посебно јесте чињеница да војници имају часове историје о земљи у којој су, јер већина њих махом не зна много о месту где се налази. С обзиром да је база на Косову, и професори историје су Албанци, па су тако војници са којима смо имали прилике и одобрење да разговарамо били прилично затечени када смо им кроз необавезно ћаскање проширили историјско знање. База има укупно 25 километра асфалтираних саобраћајница, близу 300 објекта. Има 11 торњева за осматрање, опасана је земљаним и природним препрекама у дужини од 14 километра. Мушке и женске спаваонице су раздвојене. У кампу ради образовни центар „Лора Буш“, који је умрежен са универзитетима у Чикагу и Мериленду.
Други део приче о Бондстилу можете прочитати овде!
