Да је Блиски исток колевка цивилизације, учи се још у основној школи. Зелени полумесец је име области која почиње долином Нила, наставља се медитеранском обалом Блиског истока, обухвата Сирију, Либан и Израел и завршава се Месопотамијом. На том простору изумљени су точак, амови, потковица, цигла, јарам, плуг, писмо, то је колевка универзалних монотеистичких религија… Једном речју, тај простор је Силицијумска долина сватске цивилизације, јер без тога што је тамо настало, човек би остао на нивоу на којем је био у преисторији.
Сирија, као део простора Зеленог полумесеца, са својим градовима Дамаском, Алепом и Палмиром, родила је и одгајила градску културу, ону коју данас познајемо. И док су Дамаск и Алеп насеобине изграђене на слојевима старих насеља, стара Палмира је ненасељена, а њени остаци до окупације ДАЕШ–а били су добро очувани, тако да су представљали учионицу за све оне који су желели да сазнају нешто о животу у древним временима.
Од номадског насеља до моћног царства
Простор око Палмире био је насељен још у праисторијско време, с обзиром да се налази у оази са изворима пијаће и топле воде, а помиње се у Старом завету као део територија цара Соломона. Према римско–јеврејском историчару Јосифу Флавију, јеврејски цар Соломон је и оснивач тог града.
У састав Римског царства, када доживљава успон од насеобине настањене номадима до богатог трговачког града, Палмира улази у доба императора Тиберија, који је владао од 14. до 37. године наше ере, а када је император Трајан, који је владао од 98. до 117. године наше ере, Риму присајединио краљевину Петру, Палмира постаје трговачки центар. Њени трговци посредују у трговини између суседног Партијско–персијског царства и Рима. Бродови палмирских трговаца плове не само Тигром и Еуфратом, већ и Медитераном све до Рима и Индијским океаном до Индије.
Померање трговачких путева на север, успон града Антиохије и мир који је владао између Партијског царства и Рима утицали су да Палмира постане богати трговачки град. Опадање Рима и смена парћанске династије у Персији сасанидском династијом довело је до опадања палмирске трговачке моћи, али и до пораста њених политичких амбиција. У једном тренутку, 260. године, сиријски гувернер Септимије Оденат одметнуо се од централне римске власти паралисане сталним сукобима супарничких војничких царева и основао независну државу са центром у Палмири. Када је Оденат убијен, 266. или 267. године, наследила га је супруга Зенобија, која је власт Палмире проширила на читав Левант и Египат.
Палмирско царство није било дуга века — 272. године Зенобију је поразио император Аурелијан и територије које је држала поново је присајединио Риму. Наредне године грађани Палмире поново су се побунили, а Аурелијан је разорио град до темеља. Након тога, Палмира је претворена у војни логор и никада више није обновила свој значај. Након Рима, градом је управљала Византија, од 7. века је у рукама Арапа, а потпуно је напуштена после земљотреса 1089. године.
Шта је све ДАЕШ уништио
Грађевине подигнуте у краткотрајном периоду успона трговачке моћи Палмире представљају спој римске и аутохтоне уметности — због тога су јединствене на читавом простору некадашњег Римског царства.
Једно од најпрепознатљивијих обележја Палмире био је славолук подигнут у част посете императора Септимија Севера, рођеног на тим просторима. Славолук се, док га ДАЕШ није уништио, налазио на почетку колонаде која је водила до храма бога Бела, који је такође уништен.
Бел је био врховно божанство Блиског истока, а палмирски храм његово најважније светилиште, поред либанског Белбек комплекса. Уз Бела, храм је био посвећен и боговима Сунца Јахриболу и Месеца Аглиболу.
ДАЕШ је уништио и храм феничанског бога неба и олује Балшамина, који је за време владавине краљице Зенобије постао врховно божанство у држави. Његови стубови били су украшени грчким и палмирским натписима, а у храму су биле постављене статуе богатих грађана који су даривали новац за подизање храма.
Ни гробнице, јединствене по изгледу, нису могле да преживе налет скрнавитеља ДАЕШ–а. Гробнице–торњеви, изграђене 103, 83. и 44. године пре нове ере у Долини гробница, недалеко од града, спадају међу најочуваније античке гробнице. Изграђене су као вишеспратнице и подељене су на преграде у које је смештено десетине саркофага пре него што су запечаћене.
Иако свака револуција са собом носи различите дозе екстремизма, за све њих било је карактеристично да се устоличе као почетак нове историје. Нико, међутим, у својим тежњама да установи нови почетак није ишао даље од исламских екстремиста.
Својом жељом да уништи трагове прапочетка цивилизације, ДАЕШ је показао не само дивљаштво, већ и сулуду намеру да ресетује историју. То му, наравно, није пошло за руком, као што није пошло за руком ни многима пре њих.
