Потражња за руским наоружањем премашила је рекорд који је Русија забележила 1992. године, а укупна вредност поруџбине износи преко 56 милијарди долара. Те податке саопштио је руски председник Владимир Путин.
Према његовим речима, само током прошле године потписани су уговори у вредности од 26 милијарди долара, док је укупан извоз руске војне продукције у 2015. години износио 14,5 милијарди долара. Наоружање се, како је рекао, извозило у 58 земаља света, а ради се и на освајању нових тржишта у Африци, Јужној Америци, јужној Азији, као и на Блиском истоку.
Војни аналитичар Александар Радић сматра да је препороду руског војно-индустријског комплекса у највећој мери допринела чврста рука државе.
„У време социјалистичке владавине, тај сектор је био држава за себе. Руска војна индустрија је покушавала да руској војсци и страним корисницима продаје неусавршене обрасце из претходних времена и зато су наступиле декаде врло спорог развоја нових средстава наоружања и технолошког заостајања“, каже Радић.
Он напомиње да је интервенција државе драстично утицала на побољшање ситуације у том сектору, првенствено на унутрашњем тржишту и снабдевању руске војске, што је последично довело и до раста извоза, јер ако руска војска има неко наоружање или средство, на пример хеликоптер Ми-28 који је развијен још од ’80-их година, онда наравно и страни купац има поверења да је то средство постало оперативно и да ће то да уведе у своје наоружање.
Други разлог, по Радићу, због ког руско наоружање има прођу на тржишту је потреба многих земаља да дођу до робусних средстава која могу одмах да користе у реалним ратовима, као на пример у Ираку, или да их уведу као средство одвраћања друге стране, као што то раде Индија, Вијетнам и Венецуела.
„Треба узети у обзир и стање на светском тржишту, неким земљама оружје других произвођача није прихватљиво из политичких разлога или га не би могли добити, а на западу такође постоји и, условно речено, још једна услуга руској индустрији — неки системи су постали изузетно скупи, али и компликовани за коришћење и одржавање, што демотивише купце“, сматра Радић.
Када се пореди софистициран систем високе технологије који нуде неке западне земље и руски систем који је донекле лимитиран када је реч о високој технологији, али је употребљив, онда је одлука на страни која је за војску практичнија, односно на технологији којом је могуће овладати.
„Последњих година је много примера да када се уђе у уговоре са САД или ЕУ, да су рокови испоруке јако дугачки, велика је диверсификација производње на пуно подконтрактора и то кориснику ствара пуно проблема“, подсећа он.
Русија тренутно доминира у неколико области. Ту је породица борбених авиона насталих на бази „Сухоја 27“, која је јако привлачна, нарочито земљама које желе да прикажу своју ваздушну моћ на великој удаљености од база, јер је домет тог авиона велика предност у односу на остале.
Ту су и хеликоптери — борбени хеликоптери нове генерације Ми-28, и стари добри Ми-17, који је на тржишту увек јако интересантан. Морнаричка средства су такође заступљена, а Индија је традиционално важан клијент Русији у том погледу. Приметно је да Русија више нема велики удео у изради средстава копнене војске, где ће вероватно морати да се убрза развој сложених борбених система.
За разлику од успеха коју руска индустрија има са пешадијским оружјем, оклопним средствима и системима ПВО за које има тржишта, оклопна техника и артиљеријска оруђа и противтенковска оружја тек треба да се развијају у наредним годинама, сматра Радић.
„Учешће руских снага наоружања у сиријској кризи за сада нема директног ефекта и то је лако доказиво јер преговори о актуелним уговорима трају већ годинама и последица су политичких и економских односа које је Мсоква развијала са својим партнерима. Индиректни ефекат има, међутим, криза на Блиском и Средњем истоку“, каже Радић.
Примера ради, Ирак, који је у време Садамове ере био традиционално велики купац руског наоружања и војне опреме, после 2003. године је испао са листе клијената. Ситуација је изгледала безнадежно, нарочито због америчког присуства на терену, што је подразумевало да је зелено светло Вашингтона услов свих услова за куповину.
Али, реалност на ратишту, проблеми у комуникацији на релацији Багдад—Вашингтон, као и потребе ирачке војске променили су односе и уместо већ створене слике да ће се Ирак снабдевати америчким наоружањем, слика је другачија и Ирак се у великој мери снабдева и руским наоружањем, сматра овај аналитичар. Још један пример је Египат, који се после ’70-их година дистанцирао од Совјетског Савеза, а сада се појављује као потенцијално озбиљан купац руског наоружања у годинама које долазе, закључује Радић.
Руски војни аналитичар Алексеј Рам из листа „Војно-индустријски курир“ истиче да Русија највише извози оклопна возила и тенкове, артиљеријске системе, војно-борбену авијацију, хеликоптере и авионе, али да је апсолутни лидер у области противваздушне одбране.
„Највише извозимо оклопна возила и тенкове, као и артиљеријске системе. Такође, доста високу позицију заузимамо и што се тиче војно-борбене авијације, хеликоптера и авиона. Најважнија бранша, где смо апсолутни лидери, јесте област противваздушне одбране. То су за сад наше основне битне тачке. Препород је почео 2010. године, када је држава издвојила значајну суму новца за наменску индустрију. Ми сада почињемо да жањемо оно што је тада посејано. На пример, око истог тог Су-34 су постојале бројне сумње у вези са нестабилношћу летелице, али сада је наш авион у потпуности спреман за извршавање свих бојних задатака“, објашњава Рам.
Демонстрација перформанси руског наоружања у Сирији сигурно је подстакла потражњу, већ постоји већ много потенцијалних купаца.
„Ако се сетимо бомбардера Су-34, његов је извоз био под великим питањем, зато што су потенцијални купци сматрали да је ускоспецијализован и предвиђен само за ограничени круг задатака. Али сада се ситуација мења на боље и многе државе су за њега заинтересоване. Главна тржишта за наше оружје су земље Латинске Америке, а што се тиче авијације, то је Југоисточна Азија. Још један крупни партнер је Индија“, сматра он.
Алексеј Рам каже да је сада тешко одговорити на питање да ли је потражња за руским наоружањем премашила рекорд из 1992. године.
„Одбрана је повезана са општом економском ситуацијом у свету. На пример, тржиште Венецуеле смо сматрали за можда најперспективније и имали смо веома значајну сарадњу, али с обзиром на тешку економску ситуацију у тој држави поруџбина је мање. У сваком случају највише новца не доноси сам уговор за испоруку, већ даља сарадња, модернизација, припрема кадра. Управо то је оно што заправо доноси новац“, објашњава он.
Рам подсећа на чињеницу да постоје традиционална тржишта, на којима је заступљено руско наоружање у већој количини и да ће се она увек обраћати Русији, без обзира на политичку ситуацију.
„На пример, ситуација са МиГ-21 у Хрватској. Русија је предлагала, нудила модернизацију, а они су се обратили Украјини, да би на крају добили авионе са половним деловима, који су апсолутно неупотребљиви“, закључује руски аналитичар.
