Ослобађајућа пресуда Војиславу Шешељу, противно основној намери и сврси Трибунала у Хагу, имплицитно легитимизује три супротстављена национална наратива ратова 1991–1995 на простору бивше Југославије.
Међународни суд правде у Хагу основан је са надлежношћу да кривично гони особе одговорне за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. Циљ Трибунала била је, дакле, једна истина са ратом захваћеног простора бише Југославије. Па тако и једна врста историје.
Међутим, три пресуде — Насеру Орићу, Анти Готовини и Војиславу Шешељу — произвеле су нешто сасвим другачије.
Три слободе
Одлуком Апелационог већа Трибунала из јула 2008. правоснажно је ослобођен ратни заповедник Армије БиХ у Сребреници Насер Орић, по индивидуалној и командној одговорности кривице за злочине над Србима у том граду 1992—1993. Веће је тада саопштило да је утврђено да су тешки злочини над Србима у Сребреници несумњиво почињени, али да није било доказа на основу којих би Орић могао бити осуђен.
Апелационо веће Трибунала је одлуком из новембра 2012. правоснажно ослободило хрватског генерала Анта Готовину кривице за прогон српског становништва из Книнске крајине 1995. Готовина је у време „Олује“ био командант Зборног подручја Сплит, али је пресуђено да војна операција којом је Готовина заповедао у августу 1995. није била удружени злочиначки подухват у циљу протеривање Срба из Книнске крајине. Веће је тада утврдило и да гранатирање Книна, Грачаца, Обровца и Бенковца није било незаконито. Коначном пресудом утврђено је и да одлазак српских цивила из Книнске крајине после законитих артиљеријских напада Хрватске војске не може бити сматран депортацијом.
Хашки трибунал је 31. марта ове године ослободио лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља по свих девет тачака оптужнице, које су га теретиле да је говором мржње подстицао и подржавао ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини током ратних сукоба и протеривање Хрвата из Војводине.
Комплетирање троугла
Према мишљењу већине чланова Већа, пројекат „Велике Србије“, какав заговарао Војислав Шешељ је априори политички, а не криминални циљ. Није спорно, речено је, да је Војислав Шешељ био вођен политичком страшћу да се створи „Велика Србија“. Међутим, ништа не указује на злочиначки циљ слања добровољаца. Постоји разумна могућност да је сврха слања тих добровољаца била заштита Срба.
„Циљ договора је одбрана Срба, очување Југославије, а не почињење злочина. Тужилац није доказао постојање удруженог злочиначког подухвата, а закључено је да треба одбацити оптужбе за прогон. Веће одбацује одговорност Шешеља за депортације и насилна премештања као злочине против човечности“, навео је судија Антонети.
У пресуди Шешељу истиче се да су се све зараћене стране припремале за рат како би сачувале територије за које сматрају да су њихове, као и да се није радило о једностраним потезима српских агресора.
Ослобађањем Шешеља, поред пресуда Орићу и Готовини, легитимисан је и трећи национални наратив. Дакле, овим трима пресудама — Орићу, Готовини и Шешељу — Трибунал је дозволио три врсте истине са простора бивше Југославије, три национална наратива. Па зато на делу имамо парадокс.
То суштински значи да простор бивше Југославије остаје онакав каквим су га затекли људи из Трибунала на почетку свих процеса. То такође значи да је дозвољено да постоје три врсте историје, иако су оне међусобно супротстављене. Сви ће моћи да причају будућим генерацијама своју врсту наратива.
Може се рећи да је овим успостављена нека врста саморазграничења. Различити погледи на скорију прошлост не морају водити сукобима. Разграничење Срба, Бошњака и Хрвата омогућава да упркос потпуно различитим погледима на ратове деведесетих можемо да живимо у миру.
