Родитељи ђака првака све чешће се жале да њихови малишани данас уче оно што су њихове маме и тате училе у старијим разредима, да су деца преоптерећена школским обавезама и да немају довољно времена за игру. Да ли је заиста тако и ко је пред седмогодишњаке поставио високе захтеве, образовни систем или сами родитељи?
Златко Грушановић, директор ОШ „Вук Караџић“ у Београду, за Спутњик каже да су незнатне разлике у обиму градива данас у односу на пре неколико деценија.
„Многи наставници чак мисле да је реч о мањем обиму градива или је оно врло слично оном које су ђаци учили претходних година. Нијансе су у питању када је реч о обимности програма, само смо застарели са свим другим стварима, кадром, софтверима, нечим што би деци учење учинило занимљивијим. Данас је тренд да сва деца иду на нешто конкретно, стваралачки, а да школа треба да послужи као помоћ. Како дете научити да знање које му се пружа искористи за нешто делотворно? Ту је већи проблем“, каже Грушановић.
Весна Јањевић Поповић, психолог у ОШ „20. октобар“ у Београду каже да иако има ствари које су некада учене у старијим разредима, данашњи прваци их уче на другачији начин него пре 20 година, примерено њиховом узрасту.
„Деца су много раније изложена словима и бројевима него што је то некада био случај, визуелну перцепцију вежбају много раније и утолико и програми прате развојне промене код деце. Прилагођена је методика новим захтевима који се постављају испред њих, па је родитељима понекад тешко да помогну својој деци ако не прате свеску и не раде на исти начин као њихова учитељица“, објашњава Весна Јањевић Поповић.
Седмогодишњаке некада родитељи нису могли да утерају у кућу, а данас не могу да их одвоје од телевизора и компјутера. Све је мање деце која се играју на улици са вршњацима, а дечја дружења су премештена у играонице.
„Смањен је процес играња, комуникације деце међусобно, деце и одраслих, вршњачког учења. Због тога је и социјална интелигенција можда слабија, а то је оно што чини наш свеукупни живот. Нису то само мере да ли добро рачунамо или брзо учимо да читамо и пишемо, већ је јако важан и комуникацијски аспект, емоционално разумевање, емпатија за друге, све оно што чини једну личност комплетном“, каже Јањевић Поповићева.
Она истиче да се због мањег опсега играња са децом различитог узраста, код малишана појављује усамљеничко одрастање, често и у виртуелном свету. Како каже, велики проблем је и комуникација деце и одраслих.
„Пре 20 година деца су могла на више начина да буду укључена у свет одраслих, да боље разумеју шта се у том свету дешава и зато бисмо морали да водимо рачуна о томе да децу осамостаљујемо и укључујемо у свакодневни живот. Са једне стране их остављамо незаштићеним испред интернета који је као џунгла, а са друге их штитимо да не знају да вежу пертле, да се јављају мобилним телефоном када дођу у школу или одлазе из ње, појачавамо контролу над њима, смањујемо им самосталност и независност, а пружамо им то у доменима у којима они нису зрели“, напомиње Јањевић Поповићева.
Наши саговорници се слажу и да малишани данас имају много више ваннаставних активности него раније. Да ли су родитељи преамбициозни и превише траже од својих наследника?
Грушановић каже да је време када су родитељи радили од седам до три и после тога имали времена за своју децу било дивно, али је за нама. Према његовом мишљењу, важно је шта родитељ жели од свог детета и на који начин.
„Половина првака данас зна да чита или зна енглески, јер су га имали у обданишту. Све се то мало померило и не мислим да је то претерано добро. Дете треба да се игра и да кроз игру нешто научи. Први разред никоме није тежак ако су родитељи пре тога дете припремили да постоји нешто што се зове обавеза, а кроз ту обавезу има нешто и да учи“, истиче Грушановић.
И психолог Весна Јањевић Поповић сматра да деца данас јесу превише стимулисана и да им се организује превише активности, па само „пролазе“ кроз њих и немају времена да их доживе.
„Ако се дете не игра довољно у овом узрасту и не развија машту онда када је то примерено, сечемо му путеве за даљи развој. Важна је и комуникација са родитељима, јер нису у питању само домаћи задаци, већ како да их мотивишемо да преузму одговорност, да некад ураде и ствари које нису забавне“, истиче психолог.
Малој деци не треба више од две додатне активности јер превише узбуђења, играчака, звукова и сензација не омогућава деци да вежбају концентрисану и вољну пажњу, каже Јањевић Поповићева. Такође, четири сата дневно на ваздуху је неопходан услов за њихов даљи развој, закључује наша саговорница.
