Ако је екстремизам на Балкану поново у експанзији, како тврди српски премијер, онда се с правом може закључити да је имплементација демократије на овим просторима подбацила. Постоје ли за то конкретни кривци, или је просто у питању „балкански ДНК“, питање је на које није лако дати одговор. Међутим, много важније питање од овог је — да ли екстремизам може изнова толико да набуја да нас поново уведе у оружане сукобе?
Социолог Владимир Вулетић подсећа да су разни облици радикализације на овим просторима присутни не деценијама него вековима, а Балкан, каже, тешко да је нешто научио из недавних сукоба.
„Плашим се тога, јер се сећам тих деведесетих година, када нико није веровао да је тако нешто могуће. А онда се, за месец или два, десило да једна мала група екстремиста повуче потез на који би одговорила друга група, из другог националног корпуса — и то крене као нека спирала, која врло брзо нарасте као мали шумски пожар који потом прогута читаву шуму. Дакле, сваки пожар крене од једне варнице тако да, ако нисмо довољно опрезни и одговорни да гасимо и најмање пожаре, онда заиста мислим да то није искључено. Зато је Балкан специфичан, и зато је овде релативно лако потпалити ватру. Али као што постоје пиромани, морају да постоје и ватрогасци“, каже Вулетић, и објашњава да екстремизам има ту особеност да стварне проблеме, који су најчешће везани за лош и тежак живот, на неки начин „замагли“ тиме што се уместо њих у први план истичe разлике — између народа и религије.
„Екстремизам о којем говоримо данас више није само карактеристичан за Балкан, него постаје опште место и у Европи. Једина разлика је у томе што је код нас он пре свега везан за политичку културу и чињеницу да су на овом подручју измешани припадници различитих народа“, објашњава саговорник Спутњика.
Вулетић сматра да је један од разлога што екстремизам у региону преовладава и чињеница да демократија у својој либералној форми на Балкану никада није ни успостављена. Он, међутим, не негира да су претходних деценија у форми неких демократских вредности на овим просторима постојала, рецимо, већа права радника, која су била на нивоу најразвијенијих демократских земаља — а данас су много мања него тада. У том смислу, каже он, треба и правити разлику између демократских вредности и онога што називамо формалном политичком демократијом.
„Данас често слушамо о међунационалном поштовању, о правима жена или значају и помоћи младима… А све те ствари смо имали у социјализму. Оно што нисмо имали је демократија у политици — рецимо, у такмичењу странака за власт — али сви други аспекти који се данас сматрају темељима некакве демократске политичке културе су постојали, а често су били и развијенији него у земљама које су имале формалну демократију“, истиче Владимир Вулетић.
У исто време, он развој екстремизма доводи у везу и са тектонским поремећајима на глобалном нивоу, али и са чињеницом да је регион поново постао некаква полупериферија која Европи ствара проблеме. Да ли су за такво стање криви они који су имали задатак да демократију устоличе на Балкану? Вулетић подсећа да ти људи нису имали само задатак да на ове просторе уведу демократију, већ и либералну економију и нови политички систем.
„Постоји веровање да су демократија и политички плурализам уско повезани са економским плурализмом — али, као што смо видели, тај процес плурализације овде није баш текао како пише у књигама. Знамо на који се начин најчешће на овим просторима одвијала приватизација — е па, на сличан начин се трансформисао и политички живот. Политичари су гледали како да политичку моћ трансформишу у економску, а политички живот се фактички одвијао кроз њихову везу са тајкунима, с тим што је то деведесетих година било на неки начин прикривено ратним дешавањима и ратним профитерством. После двехиљадите, та маска је дуго била прича о транзицији. То је уједно и разлог због ког су подбацили“, каже Вулетић.
Дакле, не из незнања, него пре свега због интереса. Они који су имали моћ да одлучују о тим политичким и економским токовима, користили су ту моћ да ојачају своје личне позиције — и у томе и јесте проблем. Владимир Вулетић напомиње да нас и сама чињеница да је Европа данас опхрвана мање-више истим проблемима као и Балкан, доводи у ситуацију да морамо да се сами суочимо са собом и приступимо њиховом решавању.
„Уверен сам да код нас постоји и одговорна политичка елита, која од народа тражи подршку за то да не понови грешке које су направљене деведесетих година, и да је сада на народу да препозна и исправно процени ко су ти људи“, закључује Вулетић.
Одговор на питање зашто је екстремизам поново популаран у региону, и због чега нове државе, настале после ратова на просторима бивше Југославије, очигледно нису довољне онима који су деведесетих те ратове и изазивали, највероватније лежи у чињеници да Балкану јако недостаје не само једна потпуно нова политика, већ и нова политичка елита — ослобођена терета прошлости.
