Тарасов у интервјуу за Спутњик подсећа на ранија дешавања у Нагорно-Карабаху и указује на двоструке аршине Запада који међународно право тумачи и примењује у зависности од ситуације.
Писали сте да се, пошто је Запад „решио југословенски проблем“ и донео демократију на Блиски исток, све под знацима навода, Азербејџан с разлогом плаши да ће Нагорно-Карабах постати „ново Косово“. О чему се ради?
— Када је Запад одлучио да призна независност Косова, Русија је упозоравала да се на тај начин ствара преседан. Иако је Запад инсистирао на томе да се ради о неком посебном случају, управо косовски преседан је довео до признавања независности Јужне Осетије и Абхазије. Што се тиче ситуације у Нагорно-Карабаху, то је један од најстаријих конфликата на постсовјетском простору.
Али због одређених околности решавање овог проблема се одлаже. У мају 1994. године Јерменија, Азербејџан и Нагорно-Карабах су потписали споразум о прекиду ватре, такозвани Бишкекски уговор. Али касније је Баку успео да избаци Степанакерт, престоницу Нагорно-Карабаха, из ових преговора и разговори су се наставили у билатералном формату. Преговарачки процес се одвијао у том формату управо до заоштравања ситуације, до ког је дошло пре неколико дана. Минска група ОЕБС-а је радила у складу са такозваним „мадридским принципима“, према којима је предвиђено размештање мировне мисије у Нагорно-Карабаху, као и референдум поводом будућег статуса ове територије. Али сви напори су пропали. Поставља се питање — зашто. Украјинска криза је показала да такозвани сепаратисти, треба да учествују на преговорима као трећа страна и да је без ње немогуће решити проблем. И када је Минска група почела озбиљно да размишља о промени формата преговора и о поновном укључивању Степанакерта, дошло је до нових сукоба.
Сматрам да је управо Азербејџан иницијатор заоштравања ситуације и то није никакво изненађење јер званични Баку је увек поручивао да ће решавати проблем силом. Али, како се испоставило, иако је Баку уложио милијарду долара у модернизацију војске, азербејџанска армија није спремна за „блицкриг“. Уколико Азербејџан стварно сматра Јермене који живе у Нагорно-Карабаху својим грађанима, барем „потенцијалним“, ова земља би требало што пре да промени сопствену политику и да одустане од војног сценарија.
С друге стране, јерменско државно руководство је изразило спремност да призна независност Нагорно-Карабаха уколико би дошло до даљег заоштравања ситуације, и мишљења сам да се у овој ситуацији Јереван ослања управо на „косовски преседан“.
Како коментаришете изјаву једног азербејџанског политичког аналитичара, који сматра да проблем Нагорно-Карабаха не може да буде решен „на косовски начин“ јер је конфликт на Косову „унутардржавни сукоб“, док се у случају Карабаха ради о међудржавном конфликту, дакле, о сукобу Јерменије и Азербејџана?
— Ови конфликти имају сличну природу, јер се ради о међуетничким конфликтима. И на Косову и у Карабаху је дошло до страшних злочина и до прогона становништва. Погледајте колико има јерменских избеглица из Азербејџана, колико има косовских Срба који су протерани из покрајине.
Друго је питање зашто је Запад подржао једнострано проглашену независност Косова, а истовремено не обраћа пажњу на непризнату Нагорнокарабашку Републику. Као прво, ради се о политици двоструких аршина и злоупотреби међународног права. Сви се позивају на Хелсиншки договор, који предвиђа територијални интегритет држава и истовремено једнака права свих народа на самоодређење. Видите, и председник Азербејџана када говори о територијалном интегритету његове земље увек помиње Хелсиншки договор.
Али проблем је у томе што овај механизам у међународном праву није разрађен до краја. Зато су Европљани направили неку сопствену верзију међународног права и на основу тога су признали Косово. Значи, када је то у њиховом интересу, политичари се позивају на „класично“ међународно право, а када није, позивају се на „ново европско међународно право“, које је настало након једностраног проглашења независности Косова. Зато може Косово, а Абхазија, Јужна Осетија, па и Крим — не могу. Остаје да се види којим ће се принципима руководити политичари када је реч о Нагорно-Карабаху.
