Једно од највећих цурења поверљивих докумената у историји изазвало је глобалну олују и узроковало прве оставке. Главна уредница магазина „Бизнис“ Радојка Николић сматра да су у питању нечији интереси.
„Живимо у свету где је све повезано са интересима новца и политике, и очигледно је да је некоме било у интересу да направи аферу која ће заталасати читав свет. Данас је то лако урадити због интернета и због електронских медија. Брже него икада запали се пожар и лансира се нова афера. Све ми личи на смишљену акцију, да у овом тренутку нечији глобални интереси буду задовољени јер овде не гађате једну земљу него читав свет“, каже Николић.
Малверзација је било и биће их надаље
Николићева објашњава да је утаја пореза и финансијских малверзација увек било и да ће их бити и у будућности, а да су офшор зоне деведесетих година смишљене управо зато да би се утаја пореза легализовала.
„Одмах су ангажоване читаве екипе адвоката, основане су престижне адвокатске канцеларије које су се специјализовале за правно регулисање утаје пореза, јер за све што се радило у офшор компанијама постојали су закони и прописи који су се морали поштовати, осим класичне утаје пореза. Они који су плаћали накнаде, плаћали су их онако како је предвиђено у офшор зонама, али то треба разликовати од прања новца“, додаје Николић.
Порески рајеви производ су слободног тржишта, јер капитал одлази тамо где су порези најнижи, односно где их нема. Нико не може да забрани предузетнику да отвори компанију у пореском рају, јер то би било кршење правила слободног тржишта. Утолико бесмисленије звучи позив америчког председника Барака Обаме за међународну регулацију пореских закона. Како то постићи, а не нарушити правила слободног тржишта?
За неке политичаре у Србији и СРЈ деведесетих година, претварање Србије и Црне Горе у пореске рајеве било је један од рецепата за привредни опоравак. Црна Гора је још почетком деведесетих проглашена офшор зоном, док је један од српских председничких кандидата на изборима 1992, власник „Југоскандик банке“ Јездимир Васиљевић, предлагао да офшор зона постане и Србија.
Прање новца је нешто сасвим друго, и оно је у пореским рајевима далеко лакше због тајновитости пословања. Међутим, питање је ко је од особа поменутих у „Панамским папирима“ прао новац, а ко је желео да буде ослобођен плаћања високих пореза? У афери која је изазвана објављивањем „Панамских папира“ све је помешано и не види се шта је било прање новца, а шта избегавање плаћања пореза, каже Радојка Николић.
Ни укидање офшор зона не би било решење, према речима Николићеве. Ако би офшор зоне биле укинуте, капитал би се, по својој логици, селио у државе са најмањим пореским стопама.
„Капитал се увек сели тамо где ће бити мање опорезован, али то је потпуно идеалистички поглед на офшор зоне. Оне никада неће нестати, јер крупни капитал штити сам себе и сам доноси законе. У стању је да то излобира и финансира. Не верујем да ћемо се тако лако ослободити офшор зона и доћи до друштва у коме ће сви уредно плаћати порезе у земљама у којима послују“, закључује Николић.
Јаз између богатих и сиромашних је највећа претња свету
Око 350 људи поседовало је пре пет година највећи део светског богатства; данас, њихов број је сведен на око 60, и они поседују више новца него сви становници земље заједно. Према речима Николићеве, поларизација на богате, који постају још богатији, и сиромашне, који постају још сиромашнији, највећа је претња свету.
Највећа претња свету, према речима Николићеве, јесте поларизација на богате, који постају још богатији, и сиромашне, који постају још сиромашнији.
„Без обзира на то што постоје разни амортизери да се избегне револуционарни бунт, питање је како ће се то решити у једном моменту. Брзина увећања капитала је невероватна. У прошлих пет година богаташи су ушестостручили оно што поседују и то јесте опасност, али не зна се одакле би та борба требало да почне и како да се реализује јер у питању су и мултинационалне компаније и светска глобализација, тако да је судбина света ако се посматра са становишта односа богатих и сиромашних, прилично неизвесна“, сматра Николић.
Можда највеће откриће „Панамских папира“ лежи управо у сазнању да најбогатији, најмоћнији и најутицајнији људи света, без обзира на националност, идеолошку опредељеност, политичке, филозофске и религијске погледе на свет, без обзира на све друге разлике које их раздвајају, користе офшор зоне. То изгледа највише важи за политичаре највишег ранга јер, осим на заседању Генералне скупштине УН, не постоји друго место на коме се могу повезати саудијски краљ, исландски премијер и украјински председник.
