Амерички председник Барак Обама, као највећи неуспех америчке спољне политике током његовог столовања у Белој кући, означио је недостатак плана после интервенције у Либији. Као оправдање за оно што се у тој северноафричкој држави догодило после свргавања пуковника Гадафија, Обама је навео да је очекивао веће ангажовање Европе.
Ова се изјава може схватити и као посредно извињење за увлачење широког региона Блиског истока и севера Африке у петогодишњи хаос који траје до данас. Ретко када политичари, а поготово амерички председници, признају грешке. Обично се за своје потезе изговарају моралним и државним разлозима и убеђују грађане у сврховитост потеза. За грешке окривљују неке друге.
Зато је и Обамина изјава за похвалу. Од његовог претходника, Џорџа Буша Млађег, никада нисмо чули извињење за напад на Ирак под лажним изговором. Међутим, ко има користи од тога што је Обама признао грешку? Милиони избеглица?! Становници Либије и Сирије?! Европа која више не зна шта да ради са избеглицама?! Мртви и осакаћени у сукобима?!
У Овални кабинет Беле куће Барак Обама је ушао обећавши да ће окончати рат у Ираку и да ће у Авганистану постићи неки успех, а председничку кандидатуру Демократске странке задобио је на речима да не само што ће окончати ратове, већ ће „на првом месту променити менталитет који нас је увукао у рат“, како је рекао на једном од предизборних митинга 2007—2008.
Очекивања забринутог Запада од Обаме била су толико велика да му је као аванс додељена и Нобелова награда за мир. Иако се никада није изјашњавао као пацифиста, прихватио је награду, док је у говору у Ослу бранио употребу војне силе. На крају, када се сведу рачуни, Обама ће напустити кабинет без велике разлике у односу на претходника, Џорџа Буша. Једина разлика је у томе што је криза на Блиском истоку у Северној Африци ескалирала, а да је америчка политика у Авганистану поражена.
Око овог наслеђа већ је почео рат међу могућим Обаминим наследницима, са изузетком Бернија Сандерса, који у кампањи потцртава економску политику. Остали, без обзира припадају ли демократама или републиканцима, изгледа да ће само продубити и проширити употребу америчке војске широм света.
За Обамине саветнике, спољнополитичка дилема његове владе увек се налазила између уздржаног коришћења војне силе и копнених операција које покренуо Буш. Као једно од најзначајнијих резултата Обамине политике, према том ставу, требало би да буде његово одбијање употребе веће војне силе које су заговарали републиканци. Крвопролиће на Блиском истоку сâм Обама описао је у последњем обраћању нацији у америчком Конгресу као „трагичну неминовност, трансформацију која ће трајати читаву генерацију, укорењену у сукобима који трају миленијумима“. Као да америчке одлуке нису имале никаквог утицаја на дешавања у том региону.
Зато су, као највећа достигнућа његове политике, истакнути дипломатски напори око постизања договора са Ираном и укидање ембарга Куби. Међутим, крвопролиће у Сирији, иранско-саудијска борба за хегемонију на Блиском истоку, Украјина гурнута у грађански рат, непостојање глобалне антитерористичке политике и Обамина неспособност да сопствене спољнополитичке приоритете приведе крају, чине од тих успеха фусноте.
Спољнополитичка конфузија Обамине администрације најбоље се показује на примеру борбе против ДАЕШ-а. Иако се небројено пута обавезао да ће „коначно уништити“ ДАЕШ, америчка борба против терориста у Сирији свела се на минимално ангажовање сада око 3.500 „војних саветника“ и веома ретког бомбардовања из ваздуха. Попуштање Саудијској Арабији и другим савезницима који подржавају ДАЕШ, повлачење „црвених линија“ и одустајање од њих, наоружавање „умерене опозиције“, за коју се касније испоставља да су терористи и одбијања сарадње са Русијом, само је довело до конфузије у америчкој администрацији и повећања трошкова са једне стране и продужетка сукоба и повећање броја жртава са друге.
Списак неуспеха америчке спољне политике током Обамине владе је веома дугачак и по последицама страшан, јер утисак који обичан посматрач може да стекне размишљајући о томе јесте да је Америка, током протеклих осам година, само ширила хаос где год да се умешала. Поставља се питање зашто је Обама као пример свог највећег спољнополитичког неуспеха узео баш Либију?
Либија, као последње директно америчко ангажовање великог обима, погодна је за означавање као највећи неуспех јер је то сукоб из кога се Америка извукла врло брзо, остављајући врућ кромпир у рукама Европљана. Сваки други регион, на пример Сирија, отворио би многа друга питања. Питање избеглица, жртава, коришћење терориста у сопствене сврхе, подршке терористима коју пружају амерички савезници…
Због избегавања да уђе у суштину проблема, спољна политика Барака Обаме остаће упамћена као једна од најконфузнијих у америчкој историји, а он као човек који није дорастао да се ухвати у коштац са светским проблемима.
