Иако Србија Косово не сматра независном државом, власти у Приштини проглашавањем неке особе за непожељну покушавају да увере и Србију и светску јавност да су они ипак држава, сматра аналитичар Драгомир Анђелковић поводом забране уласка на Косово појединим српским званичницима, међу којима је и шеф Канцеларије за КиМ Марко Ђурић.
„Када се српским званичницима забрани да уђу на територију Косова, то с једне стране јача њихову позицију јер демонстрирају снагу, а с друге, нас треба да подсети колико смо грешака правили са олаким прихватањем свега што је део Бриселског споразума и онога што је било пре њега, а то је интегрисање граница“, каже Анђелковић.
Србија је, потписивањем Бриселских споразума, додаје он, одузела себи могућност да контролише север Косова и алтернативне путеве и прелазе на административној линији, који нису били под контролом међународне заједнице и косовских власти. Бриселским споразумима све надлежности пребачене су на институције које се сада откривају као институције „независног Косова“, и које, и поред тога што Србија не признаје ту независност, могу да спрече улазак српских званичника на територију КиМ, закључује Анђелковић.
Цвијетин Миливојевић, директор пи-ар агенције „Прагма“, сматра да порука која се може прочитати из забрана српским званичницима и политичарима да уђу на Косово јесте да је Косово бриселским споразумима де факто призната као независна, суверена држава.
„То што ми нећемо да признамо Косово је прича за унутрашњеполитичку употребу. Важно је да адреса која посредује у преговорима са Косовом, а то је Брисел, односно ЕУ, односно главе земље Запада, признају Косово као државу и фактички, Косово се и понаша у том духу“, додаје он.
Према Миливојевићевом мишљењу, забрана улазака на Косово било је и раније и биће их све више, многе од њих нису биле јавно видљиве протеклих година јер су биле плод тајне дипломатије и зависиле су од тренутних процена.
„У тој, такозваној подземној дипломатији ми не знамо на који је начин, на пример, допуштено председнику наше владе да одржи страначки митинг на Косову, које све дозволе и преко којих адреса је морао да набавља. Могу само да слутим да је реч о дозволама које је добио из Приштине, али путем захтева који је ишао преко Брисела“, сматра Миливојевић.
У будућности ће, према Миливојевићевом мишљењу, забране улазака на Косово зависити од тока бриселских преговора — ако се преговара о нечему што је у интересу приштинских власти, забрана ће бити мање. Уколико предмет преговора није у складу са интересима Приштине, као што је то случај тренутно са Заједницом српских општина, забрана улазака биће све више.
„Поразно је и на неки начин увредљиво за озбиљну државу као што је Србија да јој неко забрани улазак првог оперативца, који се бави питањима КиМ, а то је шеф Канцеларије за КиМ. То говори колико је Србија присутна на Косову и колико смо прихватањем бриселских споразума за које нисмо добили ништа заузврат, фактички изгубили“, закључује Миливојевић.
Шамар Србији
Према речима главног уредника „Нове српске политичке мисли“ Ђорђа Вукадиновића има више разлога због којих власти у Приштини чешће прибегавају мери забране уласка на територију КиМ, али један је кључан.
„То је демонстрација силе, односно показивање мишића и стављања до знања Београду да су они господари ситуације на територији Косова и да се без њихове воље тамо не може ништа дешавати, и да чак и највиши државни званичници и обични грађани, политички актери, било да су у власти или опозицији, без њихове воље, да не кажем милости, немају шта да траже на територији КиМ“, каже Вукадиновић.
Забране уласка могу да буду изречене и из неких других разлога, на пример, да се понизи Србија или нека конкретна личност, или због ратне прошлости, као што је то у случају генерала Љубише Диковића, начелника Генералштаба српске војске, додаје Вукадиновић.
Он сматра да без обзира на појединачне случајеве и на то што забраном уласка на Косово припадници власти и опозиције могу да машу као признањем и доказом патриотизма, она представља шамар у лице српској држави.
Мало простора за одговор
Када је у питању начин на који српске власти могу да одговоре на овакве изазове, наши саговорници подједнако су песимистични — нема пуно начина и политичког простора да се на њих одговори, али Србија ипак може да начини неке кораке.
Миливојевић каже да, ако је Србија изабрала „политику која нема алтернативу“ тј. ЕУ, српски званичници ће увек „прогутати“ сваки поступак европских званичника и њихових приштинских миљеника. Србија не може да забрани улазак на своју територију приштинским званичницима, јер они преко ње ни не прелазе, а ни економске мере нису у интересу Србије, додаје Миливојевић.
„Једино што би имало ефекта јесте да Србија коначно стопира преговоре, заледи их, до тренутка док се не испуни оно што је косовска страна прихватила Бриселским споразумима, па макар то било и тако мало као што је једна протоколарна невладина организација која се зове Заједница српских општина и која нема никаква извршна овлашћења“, каже Миливојевић.
Анђелковић предлаже игнорисање приштинских одлука и више „герилску борбу“.
„У мери у којој они злоупотребљавају досадашње споразуме, Србија треба да их релативизује. Треба користити алтернативне путеве, као што се то радило пре интегрисања контроле на административној линији, треба довести под знак питања лојалност полицијских снага на северу КиМ, јер је евидентно да се овде више не ради о нечему што је статусно неутрално. Статусно неутрално не би смело да подразумева могућност Приштине да спречи долазак српских званичника, макар на север“, закључује Анђелковић.
