Да ли би се данас бивша висока представница Европске уније Кетрин Ештон „ујела за језик“ пре него што би ускликнула — „Ово је историјски дан за Србију и Косово, али и за Европску унију“, као што је то урадила 19. априла 2013. године, када је у Бриселу потписан такозвани Бриселски споразум између Београда и Приштине о нормализацији односа?
Вероватно би прећутала такву реплику, јер је реализација договора потписаног пре три године, на пола пута не да успе, него да савим пропадне. Сада је, наиме, јасно да је једина додирна тачка са Београдом, због које се Приштина упустила у овај процес, убрзавање процеса евроинтеграција.
Бриселски споразум Приштина је поштовала онолико колико је њој одговарало, па је од 15 тачака споразума, од којих је првих шест најважније за Србију (Заједница српских општина), сарађивала само на онима који су њој ишли у прилог: избори на северу Косова по косовским законима, утапање српског правосуђа у приштинско, инклузија српске полиције у косовску…
Београд је све ово испуњавао, ЕУ задовољно климала главом. Награда Београду била је отварање приступних преговора са ЕУ. Додуше, почело се од најтежег, поглавља 35 везаног управо за Косово, али сад — „поклону се у зубе не гледа“.
Истовремено, Приштина је по убрзаној процедури добила Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ, о коме се није, како би иначе требало, изјаснило свих 28 чланица ЕУ, укључујући и државе које нису признале Косово.
Међутим, гледајући из ове перспективе, Приштина више и нема разлога да се бави договором из Брисела, осим као уцењивачким капиталом усмереним ка ЕУ. То је већ обилато почела да користи, па се пред сваки сусрете са Београдом појави понеки нови услов, ван токова Бриселског споразума. На пример, Газиводе, Трепча, визна либерализација, царина, таблице, личне карте, граница са Србијом, признање Косова од стране Србије, столица у УН — све сем ЗСО.
У таквој ситуaцији Београд, који у ЕУ гледа као у гаранта, да не кажемо „godmother“ (куму) овог споразума, нема много места за маневар. Може да одустане од свега — што би сигурно замрзло преговарачки поступак са ЕУ — или да пристане на све — на шта Приштина рачуна.
Дакле, да ли „кума“ обавља добар посао што се тиче Бриселског споразума?
Ако ћемо искрено — не. Одговор у дипломатском тону могао би да гласи — да, али не баш са еланом. Разлог је што јој се не качи са Албанцима. Зашто, лако је досетити се — ноћна мора ЕУ је могући нови сукоб на територији Европе, а Балкан на несрећу има више него завидан капитал по том питању.
Орочени споразум
Широј јавности мање је познато да је Бриселски споразум орочен на осам година, односно да је за његову реализацију у целости предвиђено толико година.
Међутим, да се тај рок, као и део споразума који се тиче Срба на Косову неће поштовати било је јасно још кад су из ЕУ Србији суптилно поручили да се, да кажемо по српски, „окане ћорава посла“ и пристане да се ЗСО утопи у „асоцијацију заједница и општина“, чиме би се дефинитивно искључила свака могућност сарадње Србије као државе са општинама на Косову са српским живљем (посебно север).
Тај предлог је уследио, од кога другог него од Немачке (2015. уочи отварања преговарачког поглавља Србије и ЕУ). Додуше, тај став јесте ублажен и „испеглан“ у непосредним дијалозима представника Србије и Немачке, али није нестао са немачке мапе. А ни из планова Приштине да истера своје.
Па какву смо то „куму“ изабрали? И није ли се она обрукала „гледајући кроз прсте“ само једној страни. Неки кажу (и таква теза се све чешће и јавно износи по бриселским кулоарима) да ЕУ не притиска Приштину јер чека да време уради своје и да Косово успе да реализује свој план и постане бар придружена чланица УН, што би јој скинуло са врата ово питање или јој барем дало довољно простора да се елегантно извуче из целе те приче.
Друго је питање какво ће то место имати у историји. Јер, како се чини, ЕУ се тек спремају нова „Косова“. Како ли ће се изборити с будућим сличним проблемима кад је пала на овом пробном испиту.
