„Не би требало уклањати споменике. На тај начин нећемо променити историју. Ко је ослободио Жешов? Црвена армија, и то је историјска чињеница“, рекао је портпарол градоначелника Мачеј Хлодницки.
Раније је председник пољског Института националног сећања најавио уклањање више од 500 споменика захвалности совјетској војсци. Истини за вољу, планови се односе искључиво на споменике који се налазе на јавним местима, а не на меморијале испод којих су смештени посмртни остаци војника.
Према резултатима истраживања јавног мњења, 90 одсто становника Жешова не може да замисли свој град без споменика совјетским војницима.
Андреј Виползов, главни уредник сајта „Њузбалт“ из града Калињинграда на граници са Пољском, покренуо је на интернету акцију захвалности градској администрацији Жешова.
Виползов предлаже корисницима интернета да се сликају са натписом „Хвала што памтите“ и објаве на друштвеним мрежама са хаштагом #thanks_Rzeszow.
Према резултатима недавног истраживања, и становници града Легњице су углавном против мењања изгледа града, односно уклањања споменика, како га зову, пољско-совјетском пријатељству.
Иако је овај споменик „следећи на реду“, у априлу 2016. године градоначелник Легњице Тадеуш Кшаковски изјаснио се против уклањања објекта.
„Не желим да се борим против споменика и против историје“, каже он и предлаже да се монумент премести на градско гробље на којем су сахрањени совјетски војници.
Интересантно је да су пре неколико дана чланови пољског друштва „Курск“ упркос противљењу званичника обновили споменик у месту Стшемешице на југу земље.
Председник друштва Ежи Тиц је рекао за руске медије да, иако је тај споменик био на списку оних меморијала за које се Пољска обавезала да ће штитити у складу са споразумом из 1994. године, споменик се ипак претворио у рушевине.
Представници „Курска“ су замолили званичнике да им дају информације о натпису који је био на овом споменику, али су добили одговор да је „даље постојање овог објекта недопустиво“.
„Тада смо одлучили да напишемо ’Мир у целом свету‘, јер то је актуелно у садашњим напетим временима“, објашњава Тиц.
Очигледно је да на однос према споменицима итекако утиче став владајуће странке Право и правда, која пажљиво брише све трагове „совјетског присуства“. Недавно су власти у Варшави изјавиле да војну службу треба да напусте сви официри који су стекли образовање у СССР-у, иако многи пољски војници кажу да је оно било изузетно квалитетно.
Руска „Газета“ наводи изјаву једног високорангираног пољског војника: не волим комунисте, али се поносим значком совјетских Ваздушно-десантних снага.
То је још један доказ да историја у ствари није црно-бела и човек не може да је избрише тако што демолира споменике.
Иначе, својеврстан рат против историје се наставља и у Украјини, где се уз активну подршку невладиног сектора уклањају споменици совјетским војницима и радницима.
Посебно је интересантна чињеница да је од 8. децембра 2013. године на територији Украјине уништено је око 1.000 споменика Лењина. Владимир Иљич је иначе човек који је 1922. године поклонио Украјини једну трећину њених тренутних територија.
