Европска унија има капацитет за пријем и складиштење 200 до 250 милијарди кубних метара природног гаса годишње. Ипак, Европа је прошле годинe купила 50 милијарди кубика течног гаса.
То значи да огромни капацитети за складиштење остају неискоришћени, јер нема добављача који би понудио ниже, повољније цене, односно цене конкурентније од цене обичног гаса који се испоручује путем гасовода. Стога, то што су САД први пут послале свој течни гас у Европу тешко може да угрози руски примат на овом тржишту.
Александар Фролов, заменик директора Института националне енергетике из Москве, каже за Спутњик да је, поређења ради, Русија прошле године повећала своје испоруке у Европу и упутила на тржиште 160 милијарди кубика гаса.
„Ова испорука течног гаса о којој се сада много говори, то је безначајна количина. Сам произвођач ’Ченијер енерџи‘, који је упутио танкер ка Европи, има укупни капацитет производње од свега 4,5 милијарди кубика, што је кап у мору. Тим пре што значајни део ове количине гаса ’Ченијер енерџи‘ већ шаље из терминала ’Сабин пас‘ у Бразил, односно у Индију. То значи да за Европу остају мрвице“, каже Фролов.
Осим тога, Европа није толико интересантно тржиште јер тренутно Азија може да плати више. Ако погледамо цену по којој се течни гас продаје у Индији, наставља Фролов, видећемо да узевши у обзир цену производње, односно цену куповине гаса, па потом претварања у течно стање, затим транспорт и процес „утечњавања“ — овде практично нема прихода.
Просто, произвођач је на позитивној нули и сматра да је то у реду. У односну на азијско тржиште, у Европи су ниже цене гаса, односно за течни гас и за гас који им гасоводом стиже из Русије практично исто плаћају.
Александар Фролов сматра да САД немају могућности да конкуришу ни „Гаспрому“, али ни осталим произвођачима течног гаса.
„Део произвођача гаса одавно ради и већ су компензовали капитална улагања која су била неопходна за изградњу капацитета за утечњавање гаса, као и за изградњу превозних средстава којима се њихов течни гас допрема у Европу“, објашњава он.
САД немају могућност да конкуришу, односно да спуштају цену, јер као прво, за то су неопходне драстично веће количине, неколико десетина милијарди кубика које они немају. Осим тога, ту постоји још један моменат, додаје Фролов.
„САД још увек увозе гас, односно они више троше него што производе. Они купују и течни гас али и гас из гасовода из Канаде. На светском тржишту прода се око 300 милијарди тона течног гаса. САД су стога овде безначајни, мали, небитни произвођач који не може да утиче на глобалне токове“, закључује он.
Претходно је руски „Гаспром“ саопштио да не планира да води ценовни рат, нагласивши да ће умањити сопствене трошкове у случају да буде приморан да смањи цену.
