Многи су сумњали у ваш успех у овом послу, посебно када сте напустили Демократску странку и основали удружење грађана. У чему је тајна вашег успеха у политици?
— Верујем да је тајна управо у томе што све ово не доживљавам као политику и себе не видим као политичара, а локалну политику видим као менаџмент, оперативу, као реалан живот, а не као велике речи и паметовање. Пре две и по године, кад сам изашао из Демократске странке и сâм кренуо даље, одлучио сам да ћу у овом послу да успем на свој начин, или не морам ту ни да будем. Био сам потпуно миран, нисам желео да се понашам онако како се углавном понашају на српској политичкој сцени. Драго ми је што су Новобеограђани то препознали. Мислим да је њима, као и грађанима Србије, мука од странчарења, политиканства, вређања, објашњавања како не треба… А скоро нико не зна како треба. Дали су поверење мојим резултатима, који су били поприлично мерљиви. Зато ово не доживљавам као неку велику победу — остваривао сам их док сам се бавио спортом. Ово је обавеза више, поверење људи који очекују да наставите у том правцу.
Да ли Вас је неко од њих већ позвао предложивши да заједнички формирате власт?
— Звали су само да ми честитају. Када сам изашао из ДС-а било је „Прелази у СНС!“, пред изборе било је „Сад се враћа у ДС!“. Људи имају потребу за сензационализмом, а у тим силним причама изостану реални резултати. Остајем при ставу да ко год види развој Новог Београда — онако како га ја видим — апсолутно ме не интересује којој странци припада, добродошао је да заједно пробамо нешто да урадимо. Са ДС-ом, СПС-ом, ЛДП-ом, ПУПС-ом, СДПС-ом Расима Љајића никакав проблем нисам имао, пошто су се они сложили да радим како треба. Када будемо формирали власт, неће ме интересовати странке, већ људи.
Увели сте различите бесплатне програме за децу и најстарије, основали хуманитарни фонд, али и друге београдске општине су то радиле веома успешно. Да ли, ипак, мислите да вам је помогла харизма, успех у претходној каријери — ипак сте били најбољи на свету у ономе што сте радили. Да ли људи баш то препознају као ваш квалитет?
— То што сам у послу пре овог умео да направим резултат, увек помогне, али методологија постизања резултата у сваком послу је иста. Српски и југословенски ватерполо познат је на светском нивоу. Растао сам у амбијенту који је атипичан за нашег просечног човека. Код мене важе правила која сам научио бавећи се спортом, и захваљујући којима смо моје колеге и ја успели да будемо конкуренти највећим светским силама. Не могу ни овде да примењујем нешто друго, могу само то што сам научио. Харизма је нешто с чим се рађаш, а колико је то допринело и да ли су моји програми бољи или лошији од других, не знам. Ми смо на Новом Београду започели неке ствари… Многи кажу —копирају те, и то ми причињава велико задовољство. Поента је у томе да када неко ради добру ствар, она треба да се шири даље.
У кампањи сте указивали на проблем децентрализације, тражили да општина добије шире надлежности. Сада имате политичку моћ на локалу, али моћ је моћ, да ли ћете покушати да утичете на власт када је реч о овој теми?
— У овој земљи, ко год је био опозиција, главна му је реч била децентрализација, а кад је постао позиција, на њу је заборављао. Морамо да променимо изборни закон и дамо прилику људима који су добили поверење народа тако што ћемо им дати новац. Ако некоме дате позицију, а не и средства, шта он може да ради? Ништа. Ако вечито будемо чекали петоро људи у врху државе да развијају сваки део земље, нема ту среће. Ниједна озбиљна европска, ни светска земља није се развила зато што је имала три способна човека, већ зато што је систем изнедрио много способних људи на различитим нивоима. Само тако Србија може да се развије. Дошло је време да се гласа за људе, а не за странке. У интересу је великих партија да се њихови чланови не скривају иза лидера. Ја сам се на Новом Београду такмичио против Вучића, Дачића, Шешеља… А они сигурно не би били председници општине, чак и да су победили.
Рекли сте у кампањи да сте за своје идеје спремни да погинете као Бошко Буха. За шта ћете прво да погинете у новом мандату?
— Наставићу да заговарам тезу да људи морају да почну да раде, а не само да причају. Једна урађена ствар треба да има већи ефекат од сто изговорених ружних речи о некоме, или указивања на то како неко други не ради. Када радите, много више указујете на то да други не ради, него када по цео дан објашњавате како он не ради или ради лоше.
