Двоструки светски шампион у бициклизму Александар Филипенко био је међу онима који су се борили против последица хаварије у првом таласу после експлозије. Он прича како су ликвидатори у почетку доживљавали хаварију.
„Било је страха, али је он брзо прошао када смо почели да радимо. Ништа нам нису говорили, мислили смо да се догодила експлозија попут оних у Хирошими и Нагасакију, али када смо допутовали тамо, све се потпуно променило“, говори Филипенко.
Начелник службе радијационе, хемијске и биолошке заштите војне јединице 11350, мајор Алексеј Новичков, нашао се у садашњој ограђеној зони готово одмах после хаварије и провео тамо више од седам месеци.
Новичков говори о томе како се развијала ситуација у првим седмицама ликвидације и о утицају катастрофе на животињски свет у околини нуклеарне електране.
„До кампа су почеле да долазе дивље животиње. Лисице, вукови, зечеви с отпалим крзном. Веома је непријатно било видети роде, јер је рода симбол Белорусије, а ми знамо да роде живе на крововима, на стубовима. Мноштво рода подлетало је под аутомобиле који су ишли према станици на посао или у супротном правцу. Птицама је било јасно да ће погинути и тако су јуриле под аутомобиле“, сећа се бивши војник.
Новичков је испричао и како су се локални житељи, без обзира на високи степен опасности од радијације, прилично брзо вратили у своје домове.
„Старци су одлазили са сузама. Али већ у новембру многи од њих су се вратили без обзира на сва упозорења да тамо не смеју да буду. Они су и данас тамо. То је одиграло одређену улогу, тамо где су људи наставили да воде домаћинства радијација је почела да се повлачи“, сматра он.
Бивши инжењер оперативне групе чернобиљске нуклеарне електране Алексеј Бреус, који је управљао четвртим енергетским блоком, прича о дозама радијације у првим сатима после хаварије и о томе како га је катастрофа приморала да се окрене сликарству.
„Када сам дошао на своје радно место, управљачки пулт четвртог блока, рекли су ми да је ниво радијације тамо 800 микрорентгена у секунди. Одмах сам израчунао да је то тачно хиљаду пута више од дозвољеног. Испоставило се да је на оним местима у станици где сам био раније тог дана било сто пута горе, још сто пута више радијације“, прича стручњак.
„Под сликама обично пишу назив, годину када су настале и технику, а ја бих под готово све слике додао ’платно, уље, Чернобиљ’. То је оно што постоји у мени, чак и ако слика није по ономе што представља директно повезана са Чернобиљем, то постоји кроз идеологију и кроз мене и никуда не може да оде“, додаје Бреус.
