Није свеједно ко ће заузети министарска места. Није свеједно ни за функционере победничке групације, који (са правом) очекују да буду награђени за изборни успех, а није свеједно ни грађанима који (са правом) очекују бољи живот под новом владом.
У политичким системима попут српског, министарска места припадају странкама и коалицијама које су победиле на изборима, по принципу „победник носи плен“, али не треба заборавити и на још једну скупину из чијих редова се регрутују министри — експерти.
Експерта бисмо могли да дефинишемо као стручњака у пољу у коме делује и који у владу улази са намером да унапреди поље деловања за које је задужен, било да је то економија, култура, државна управа или финансије. Финансије су управо област која је, у већини европских влада резервисана за стручно лице — експерта.
Експерти се у владу позивају у два случаја: када су изборни резултати такви да политички актери не могу да се договоре о саставу будуће владе или када политичке странке желе да подигну рејтинг, а грађани су разочарани у политичке елите.
У Србији смо имали посла углавном са овим другим случајем. Грађани су одавно разочарани у политичке елите, које то разочарење разумеју, и позивали су експерте у помоћ још од времена Анте Марковића. Његова влада била је прва и једина чисто експертска влада на нашим просторима. Остале су биле мешовите, састављене од политичара и стручњака.
Слободан Милошевић такође се ослањао на експерте. Сетимо се Драгослава Аврамовића и његовог економског програма. Међутим, Аврамовић није седео у влади, у Милошевићевим владама седели су други стручњаци, проверени социјалистички кадрови, директори великих државних предузећа, „Симпа“, „Прогреса“, „Ц маркета“, „Генекса“… Било је то време када су се политички кадрови преливали у привреду и обрнуто, из привреде су прелазили у политику.
Пети октобар донео је промене, а експерте смо почели и да увозимо. Из иностранства су нам стигли Божидар Ђелић и Радован Јелашић, а на политичком небу Србије појавила се и експертска странка — Г17 плус.
Када подвучемо црту и загледамо се у резултате експерата у српским владама, без обзира на период у коме су били активни, може се закључити да њихов учинак није био баш сјајан.
Милошевићеви експерти, несвесни времена у коме живе, нису успели да старим методама опораве српску привреду, а учинак оних који су се појавили после 5. октобра може се окарактерисати стиховима Бранка Радичевића „много хтео, много започео“.
Добро замишљена, али лоше спроведена приватизација, задуживање уместо враћања дугова, одржавање привидног социјалног мира зарад останка на власти, резултати су њиховог боравка у Немањиној улици. Странка експерата Г17 плус прво је трансформисана у странку Уједињених региона Србије, да би се недуго потом њена звезда на политичком небу Србије угасила.
У постизборној Србији ствари су јасне — с обзиром на број посланичких места која је освојио СНС, нема потребе ни за коалиционом, ни за експертском владом. Друга је ствар ако бивши/будући премијер Александар Вучић жели да легитимитет за спровођење реформи и одлуке које доноси појача укључивањем у владу још неке политичке групације или експерата — технократа који би средили ствари у појединим ресорима, у државној управи, на пример.
Међутим, над експертима се увек надвија једно питање — питање њиховог политичког легитимитета. С обзиром на то да нису учествовали на изборима и да не сносе политичку, већ само професионалну одговорност, како могу да заузимају највише државне позиције.
