У економском смислу, једна од главних покретачких снага боливарске револуције у Венецији биле су високе цене нафте. Са друге стране, харизму бившег лидера Хуга Чавеса су јачале субвенције и широкогруди социјални програми за становништво. Било је добро и становницима Венецуеле чије је благостање расло без обзира на то колико су радили, али и држави која је спроводила национализацију предузећа како би убирала приходе од извоза нафте.
Шарм „чавизма“ је урушио колапс на нафтном тржишту. Влада Венецуеле је 2015. године обнародовала катастрофалне резултате локалне економије — она је пала за 7,1 одсто, а инфлација је достигла 141,5 одсто. Стручњаци Међународног монетарног фонда сматрају да црни дани тек предстоје. Аналитичари фонда очекују пад економије до осам одсто и предвиђају инфлацију од чак фантастичних 720 одсто. Како би се покрио дефицит буџета од 25 одсто, Централна банка Венецуеле ставила је у пуни погон штампарију новца. Ипак, централна банка није у стању да штампа доларе, а са овом валутом влада такође има проблема јер је у Венецуели остало свега милијарду и по долара валутних резерви.
Венецуалански боливар је 2014. године био валута која је најбрже губила своју вредност, да није „праведног курса“ који је вештачки установила и одржавала држава — данас се може добити десет боливара за један долар. Ипак, мора се рећи да на слободном тржишту боливар није толико јак — према флуктуирајућем курсу за један долар треба дати чак 200 боливара.
„Праведност“ државне економске политике се огледа и у дефициту робе широке потрошње и лекова, с обзиром да се они набављају по примарном девизном курсу. Цене млека, брашна, прашка за веш и тоалет-папира регулише држава и зато се сада чека у редовима како би се купили ови производи. Редове у којима стоје купци у нади да ће успети да набаве дефицитарну робу надгледају војници националне гарде.
Аналитичари Блумберга објашњавају да су власти девалвирали локалну валуту како би подржали економију у кризним условима. Проблем је, ипак, у томе што девалвација може довести до раста цена робе, на пример пиринча и хлеба, што је у условима економске кризе права темпирана социјална бомба.
Влада Венецуеле је 2002. године замрзла цене електричне енергије, а становништво је почело да купује телевизоре, белу технику, клима-уређаје. Ова два фактора су довела до тога да Венецуела постане једна од водећих држава света по потрошњи електричне енергије по глави становника.
Још до почетка кризе, односно суше изазване климатским променама аналитичари су предвиђали да ће у Венецуели доћи до проблема са енергетиком у вези са економским разлозима — ниво потражње се нагло повећао и премашио реалну понуду. Хуго Чавес је смањио улагања у развој енергетске инфраструктуре, а ситуација са финансирањем се није мењала ни после 2007. године, када су мреже за дистрибуцију електричне енергије прешле у власништво државе.
На пример, значајна хидроелектрана „Гури“ има проблеме онда када има премало воде за покретање турбина. Управо сада наступа такав период, у вези са климатским феноменом Ел Нињо.
Према речима Николаса Мадура „Гури“ је практично постала пустиња, а како држава не би пала у потпуну таму, власти су почеле са применом шездесетодневног антикризног плана. Влада је између осталог скратила радно време хотела и продавница које су сада у обавези да раде по 9 сати употребљавајући генераторе на свој рачун. Предузећа која раде у области тешке индустрије обавезала су се да ће смањити употребу електричне енергије за 20 одсто, што је катастрофа за државу која већ тешко пати услед економске рецесије и пољопривредне кризе.
Недавно је председник предложио да се казаљке на часовницима помере за пола сата унапред, како би становништво раније одлазило на починак и не би трошило електричну енергију. Интересантно је да држава 2007. године већ померала казаљке на часовницима и прешла на „венецуеланско време“ како би становништво имало прилику да брже иде путем „социјализма 21.века“.
Почетак краја чавизма
Због масовних протеста становништва опозиција је почела процес за припреме референдума на којем би се становништво изјашњавало о могућој оставци Николаса Мадура.
„Народ Венецуеле позива владу да поднесе оставку — мирним путем и ради мира. Добили смо званичну дозволу за прикупљање 195.000, што је 1 одсто од укупног броја неопходних потписа. Затим можемо почети прикупљање следећих 20 одсто неопходних потписа, односно четири милиона. И то ћемо остварити рекордно брзо“, изјавио је секретар опозиционог Блока демократског јединства Хесус Тореалба.
Николас Мадуро вероватно неће изаћи у сусрет опозицији и тешко да ће компромис бити постигнут, сматра лист Економист. „Пракса Чавеса“ омогућава венецуеланском председнику да блокира или омета било какву иницијативу опозиције, укључујући референдум о оставци шефа државе.
По речима лидера умерене опозиције државе Енрикеа Каприлеса, Венецуела се налази на свега „неколико секунди од ситуације коју влада више не може да контролише“. Велики део опозиције и неки политичари унутар „Чавесовог крила“ сматрају да је крвопролиће могуће избећи само предајом власти уз услов да политички затвореници буду амнестирани као и да држава пристане на „обнављање независне судске и извршне власти“. Опозиција би тада била спремна да подржи непопуларне мере владе које се тичу стабилизације економије.
Много зависи од фигуре председника Николаса Мадура: добровољна оставка изгледала би као издаја наслеђа Хуга Чавеса и деловало би као крај „чавизма“ — курса који је одређивао политику Венецуеле после смрти лидера боливарске револуције.
