Скоро је десет година од тада: радио сам као спасилац у Америци, држави Масачусетс, граду Бостону. Десет дана слободно. Гдје ћу? Идем у Њујорк. Штедјели смо новац, другови и ја, покушавали нешто да зарадимо, а спасилачка дневница је минимална, 7.25 долара по сату. Знао сам да ћу у Њујорк, али не и како, не и гдје. Њујорк.
Размишљам филмски, научно-фантастично: у Гугл претраживач укуцавам „orthodox church“, не знајући нити за једну православну цркву тамо, у нади да, ето, макар покушам, иако све вријеме рачунајући да од тога нема ништа. Другови, којима нудим да иду са мном, одбијају, не вјерују у успјех. Настављам. Наилазим! Црква Светог Саве, срце Њујорка, срце Менхетна. Пратим линк, проналазим имејл адресу — и даље радећи то механички, скоро и не вјерујући у успјех — шаљем, ипак, молбу: треба ми преноћиште наредних дана. Тек неколико сати је прошло, стиже одговор: „Дођи“. Питам: „Када бих могао?“ Одмах одговор: „Када год желиш“!
Крећем одмах, иако ми изгледа нестварно: Масачусетс, Конектикат, Њујорк. Први пут у Њујорку, ипак је лако налазим, то је најстрожи центар, 26. улица Запад. Не могу да вјерујем да усред Менхетна, изнад врата огромне цркве, видим Светог Саву, а испред бисту Николе Тесле. Гдје сам то ја? Дочекује ме отац Ђокан Мајсторовић, старјешина цркве (ту су и фотографије). Људина. Није причао много, упознали смо се, а онда ми је казао да могу остати колико желим и предао ми кључеве од цркве! Добро читате: кључеве Цркве Светог Саве. Ове која је изгорела.
Ту сам био данима. Колико ми је то само значило. Рецимо, вратим се из града, отворим задња врата цркве, дубоко у ноћи, па из собе — морало је тако, такав је распоред — прођем кроз олтар да бих стигао до купатила, да се умијем пред спавање. Онда у повратку сједнем у први ред, сам, у огромној цркви (која је налик католичкој катедрали; колико се сјећам то је раније и била католичка богомоља), у скоро потпуном мраку, пред олтаром. Кроз огромне витраже пролазе вриштећа свјетла реклама, и допиру до унутрашњих зидова цркве.
Био сам у многим црквама — не због Бога, Бог се, ваљда, ко га тражи, не тражи у црквама, него у нама — али ја сам живио само једну цркву, ја сам осјетио само једну, ја сам спавао у само једној, ја сам сањао само у једној, ја сам се будио само у једној цркви, у овој која је ноћас горјела, коју је ноћас прогутао пламен. Зато сам јутрос, признајем вам, плакао као дијете, осјећајући оне кључеве, као да су још ту, на мојим длановима.
Не интересују ме богови ни конфесије, важно ми је добро: отац Ђокан је у мени остао симбол добра, као човјек, као људина. Као свјетло. Као пламен.
Надам се да ће смогнути снаге да се дигне из овог пламена и овог пепела.
Моја црква.
