Најпознатије хуманитарне фондације у Србији су Фондација Новак Ђоковић, Фондација Ана и Владе Дивац, Фондација др Зоран Ђинђић, Фондација принцезе Катарине Карађорђевић, Делта фондација, а подсећања ради, хуманитарним радом у Србији су се бавиле и супруга бившег председника Бориса Тадића, Татјана, па и супруга лидера СПО Даница Драшковић. Хуманитарним радом бави се и актуелна прва дама, Драгица Николић.
Њена фондација је на првом месту, јер је прикупила чак 409 милиона динара. Највише новца је отишло као помоћ деци. Купљени су и донирани медицински апарати за дечје болнице. Фондација Драгице Николић обновила је куће оштећене у поплавама, изградила нове.
И поред тога, неки медији су нашли за сходно да критикују њен рад, издвајајући чињеницу да организација има само два запослена, управитељку из познате породице која је у коалицији са партијом председника републике и чланицу Управног одбора, која је, како се наводи, снаја прве даме.
У истом тону наводи се да ова фондација „из године у годину бележи оштар раст прихода и да је то у јавности изазвало сумње у то да компаније не дају новац Фондацији из човекољубља, већ због статуса оснивача — супруге председника Републике, то јест из интереса“.
Добар познавалац рада фондација породице Карађорђевић, члан Крунског савета Драгољуб Ацовић, каже да су разлози због којих људи било којој фондацији дају новац различити и да их има онолико колико има донатора.
„Та прича никога не узбуђује све док се онај на кога се води фондација из неког другог разлога не нађе у жижи интересовања. Уопште не видим шта би овде требало да буде предмет нечијег чуђења, згражавања или посебне бриге. Мој утисак је да ова прича треба да уведе некакву сумњу, пошто не може бити сумње везане за Драгицу Николић, очито да је ова прича намењена њеном супругу или странци“, каже Ацовић.
Немања Ненадић, програмски директор организације „Транспарентност Србија“ каже да разлог сумњи када је у питању хуманитарни рад у нашој земљи треба тражити у чињеници да је Србија имала неколико лоших искустава са прикупљањем хуманитарне помоћи.
У појединим случајевима интервенисало је тужилаштво, а било је и оних који су завршили иза решетака, као у случају Катарине Ребраче, власнице истоименог Фонда за превенцију рака дојке.
„Мислим да би то могао да буде добар разлог да се и на законодавном нивоу ово питање уреди, да се обезбеди већа јавност података, да они који дају новац увек могу да виде где одлази, а ако се прикупља за неке опште добротворне сврхе, да се види извештај, ко је био крајњи корисник. То би користило не само да се одагна сумња у злоупотребе, већ би се прикупило више помоћи“, убеђен је Ненадић.
Он подсећа да је управо из тог разлога организација „Транспарентност Србија“ за време поплава у Србији 2014. године тражила да буду доступни сви подаци о донацијама и да је у томе успела.
Члан Крунског савета Драгољуб Ацовић каже да некада уопште није било сумње у хуманитарни рад у Србији, те да краљевска породица следи управо такву дугу часну традицију српског народа, хуманитарни рад и задужбинарство.
„Очигледно данас људи који покушавају да се врате тој традицији постају сумњиви, а не они који никада за живота ником нису ништа дали, али су узимали од свих. У тој причи поменуто је још неколико фондова од којих и поред најбоље воље, рецимо Сорошев фонд, не могу да повежем ни са каквим човекољубљем. И сад то није сумњиво, али ово јесте“, додаје Ацовић.
По висини средстава прикупљених и потрошених у нашој земљи, одмах после фонда Драгице Николић је поменута Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша.
Та организација је остварила и потрошила чак 350 милиона динара, с важном разликом — што Сорошева фондација не купује инкубаторе за породилишта и не гради куће сиромашнима. Декларисани циљ јој је европеизација друштвеног, економског, политичког и правног простора земље.
