Америчко инсистирање на „руској агресији“ траје још од повратка Русије на светску политичку и војну сцену. Међутим, права експанзија почела је после украјинске кризе. Вашингтон од тада не пропушта прилику да користећи магичну моћ речи „агресија“ мобилише сва расположива средства, укључујући и НАТО, како би страх од Русије проширио, чини се, што ближе руским границама. Управо због тога, да кажемо — „циљна група“ којој се Америка превасходно обраћа, налази се међу земљама бившег совјетског блока или СССР-а, а које су сада део НАТО-а, у које спада пре свих Пољска и балтичке земље — Литванија, Летонија и Естонија.
Додуше, управо ове земље су биле прве које су од НАТО-а и Америке затражиле да се повећа број трупа на њиховом тлу, плашећи се, како су навели „украјинског сценарија“. НАТО се наравно радо одазвао оваквом позиву појачавајући војно присуство Северноатлантског савеза из дана у дан у тим земљама, гомилајући на тај начин војну силу у близини руских граница. Тиме се свесно крши договор о размештању америчке војне технике у Источној Европи, односно, основни акт Руске Федерације и НАТО-а из 1997. године, који забрањује алијанси да на источном крилу трајно размести „веће борбене снаге“.
У контексту тога, ако би се упоредио број војних база Америке и НАТО-а наспрам Русије, према подацима Стокхолмског института за проучавање проблема у свету (СИПРИ), однос би био 150 према шест. Питање је — коме заправо припада епитет — агресор?
Душан Пророковић из Центра за стратешку културу подсећа да је „руска агресија“ само мантра коју амерички званичници понављају од почетка украјинске кризе. Он за ову фразу каже да је америчка матрица из које се не излази, и она је потпуно у складу са дугорочним геополитичким циљевима Америке, који се тичу стварања такозваног „санитарног кордона“ — који би ишао од источне Европе преко кавкаског региона до централне Азије а којим би Русија била окружена. Међутим, Пророковић напомиње да је амерички проблем пре свега како да у своју „причу“ увуче Европу и да у том контексту обилато користи чланство европских држава у НАТО-у. Он каже да је убедљива већина у Европи не само против било каквог сукоба са Русијом, него су и за заустављање постојеће кризе, што је и највећи проблем за Америку.
„НАТО је инструмент Америке преко кога она контролише целу Европу. Проблем је за Америку што везе унутар НАТО-а, које је користила да доминира Европом, слабе. Слаби и америчка моћ, а Русија није више непријатељ. Европске земље се срећу са сасвим другачијим изазовима, а већина њих је видела или и даље види Русију као партнера који им може бити користан. Суштина је да Америка губи партнере у Европи“, убеђен је Пророковић.
Од распада Совјетског Савеза 1991. године, 12 земаља источне и централне Европе, некада чланица Варшавског пакта, ушло је у НАТО, а већини је заједничко да се граниче са Русијом. Неке од бивших совјетских република постале су готово чисте НАТО испоставе, попут Естоније у којој НАТО управо одржава велике војне маневре у којима учествује шест хиљада војника из десетак земаља. Иначе, Америка је из свог буџета за 2016. годину издвојила 68 милиона долара за Естонију за „учвршћивање безбедности и развој НАТО-ове авио-базе „Емери‘“, а заузврат ова држава је пристала да америчким оружаним снагама дâ право за несметани приступ објектима који су умрежени са поменутом авио-базом; полигонима, војнима објектима, али и свим другим ресурсима који би могли бити потребни у датом тренутку Американцима. У Естонији се тренутно налазе две НАТО базе „Емери“ и „Тапи“. У ову државу Данска је послала четири авиона Ф-16, а Америка 60 војника.
У склопу одбране од „руске агресије“ чланице НАТО-а и Америке послали су у Литванију, у за сада једину НАТО базу „Шјауљај“ на северу ове државе, авионе из Велике Британије типа „тајфун“, четири пољска авиона „Миг 29“, али и око 150 америчких војника.
Летонија је међу последњим балтичким државама добила НАТО ваздушну базу. Отворила ју је 2014. године, а налази се на само 200 километара од границе с Русијом. Алијанса је користи за надгледање из ваздуха границе балтичких земаља са Русијом. Ова база је коштала 62 милиона евра и може да прими већи број летелица од база у Естонији и Литванији, али је за разлику од тих авио-база, намењена више за војне транспортне авионе него за борбене летелице. У близини белоруске границе са Русијом од 2012. изграђено је десет војних аеродрома и четири луке предвиђене за размештање НАТО-ове војске. На територији Пољске требало би да буде лоцирана авијација САД, али и да се успостави најсавременији систем противракетне одбране у источној Европи.
Од осталих бивших руских република, Грузија је прошле године добила базу НАТО-а, иако још није постала пуноправни члан ове алијансе. Молдавија је према уставу неутрална земља. Међутим, од 1994. године постоји индивидуална сарадња овим војним савезом, а у земљи делује Индивидуални центар НАТО-а. Казахстан одржава добре односе и са Русијом и са Кином, али и са Западним земљама. Највећи руски космодром, Бајконур, налази се у овој земљи. И у Киргистану Америка имају војну базу која је требало да буде затворена 2009. године, али је уговор продужен уз пристанак Русије.
Москва има своје војне базе у Таџикистану, а уговор за њих продужен је 2012. за још 20 или 29 година. Јерменија за сада има добре односе са Москвом, али и са Вашингтоном, а тежи и уласку у ЕУ. Словачка и Чешка — чланице ЕУ и НАТО-а, не граниче се са Русијом (граничила се Чехословачка са СССР-ом преко Украјине), али су биле део Варшавског пакта — једине су које су изричито одбиле да на својој територији дозволе долазак страних војника и успостављање војних база НАТО-а под америчком крилатицом — „руска агресија“.
Иначе, „Акт о спречавању руске агресије“ усвојен је у америчком Сенату, у коме се од председника САД захтева јачање америчке и НАТО подршке армијама — Пољске, Естоније, Литваније и Летоније, као и „другим земљама за које се процени да им је помоћ потребна“.
Још неусвојен акт, који су поједини амерички медији карактерисали као један од најопаснијих од кубанске кризе, тиче се размене обавештајних података Вашингтона и Кијева, као и једноставнијег приступа војној опреми и тренинга са Украјином, Молдавијом и Грузијом, као „значајним“ партнерима НАТО-а.
По ком основу онда Америка прича о „руској агресији“?!
