„Човек не види и не чује свет онакав какав је у објективној реалности — на пример, наше очи не раде као камера и мозак нам не показује оно што пада на мрежњачу. Мозак сам одлучује шта је значајно за свест, а шта може да се уклони. Изненађује да те непотребне ствари, као што су откуцаји срца, утичу на оно што видимо“, изјавио је Рој Саломон из Савезне политехничке школе Швајцарске у Лозани.
Саломон и његове колеге откриле су ову необичну склоност ка „аутоцензури“ у људском мозгу, и објаснили како она ради и на шта утиче, посматрајући како волонтери реагују на различите визуелне и акустичне надражаје.
Током једног експеримента на екрану рачунара приказивана је треперава геометријска фигура, чију су фреквенцију треперења неуролози периодично мењали, посматрајући промене у раду мозга и како виде фигуру сами учесници експеримента.
У тренутку када се фреквенција треперења поклопила са пулсом волонтера, десило се нешто необично — волонтери су почели да се жале да им се вид изненада погоршао и да готово да не могу да виде слику на екрану.
Пратећи рад њиховог мозга уз помоћ магнетно-резонантне томографије, научници су открили узрок овог чудног понашања. Испоставило се да подударање ритмова треперења и откуцаја срца доводи до поремећаја у раду тзв. коре великог мозга, која је одговорна за управљање унутрашњим осећањима организма и обраду података који долазе из чула.
Слабљење њеног рада доводи до тога да човек једноставно престаје да види информације које примају очи. Како сматрају научници, ово је повезано са чињеницом да мозак потискује све сигнале који имају фреквенцију једнаку откуцајима срца.
„По правилу ми не желимо да наши унутрашњи осећаји ометају перцепцију спољашњег света — увек је важно да се зна шта се у њему дешава. Сопствено срце почињемо да слушамо још у утроби мајке, пре него што се мозак у потпуности формира. Стога не изненађује да он покушава да сузбије овај звук и учини га мање очигледним“, закључује Саломон.
